AR pijaca klasika: Čak 16,5 miliona dolara za Ferrari Enzo sa najmanjom kilometražom
Ferrari Enzo iz 2003. godine napustio je podijum aukcije Mecuma kao drugi najskuplji ikada prodat automobil na tom događaju, odmah iza legendarnog Ferrarija s indeksom 250 GTO Bianco Speciale iz 1962. godine, dodatno učvrstivši dominaciju kuće iz Maranela na floridskoj aukcijskoj sceni. Ipak, postoji velika verovatnoća da njegov novi vlasnik nikada neće ni okrenuti ključ kako bi pokrenuo motor. Retki Ferrariji se, naime, ne kupuju da bi se vozili svakodnevno. Oni se kupuju da bi se posedovali, čuvani u klimatizovanim garažama, transportovani prikolicama do prestižnih manifestacija, izlagani kao trofeji i, godinama kasnije, prodavani po znatno višoj ceni.
Upravo to objašnjava gotovo nestvarnu kilometražu ovog 23 godine starog Enza, koji je tokom čitavog svog života prešao svega 1.038 km, odnosno u proseku tek oko 45 km godišnje. Te kilometre verovatno je sakupio prilikom utovara i istovara s prikolice, na putu do ovlašćenog servisa ili izložbenih prostora gde je bio u centru pažnje.
A pažnje mu, bez sumnje, nije nedostajalo. Prvi vlasnik, čuveni američki kolekcionar Ferrarija Fil Bahman iz Tenesija, naručio je automobil još 2003. godine, ali je od fabrike zahtevao da isporuka bude odložena dok se ne izvrše određene modifikacije direktno u Maranelu. Bahman je lično otputovao u Italiju kako bi se uverio da se njegov Enzo radi tačno prema njegovim željama. Fabrika mu je čak dozvolila da sam učestvuje u montaži pojedinih delova, pruživši mu potpuno personalizovano Ferrarijevo iskustvo.
Bahman je bio vlasnik četiri izložbeno-prodajna salona u četiri grada severoistočnog Tenesija, a u poslovni svet je ušao vrlo mlad, postavši najmlađi trgovac automobilima u Americi sa samo 29 godina. Ipak, Ferrariji su bili njegova prava strast. Počeo je da ih sakuplja 1984. godine, sa 47 godina, a kupovina prvog primerka bila je njegova ulaznica u Ferrari Club of America.
Njegova omiljena boja bila je žuta, što se jasno odražavalo na gotovo svaki Ferrari u kolekciji. Ni Enzo iz 2003. nije bio izuzetak. Automobil je završen u nijansi stručno nazvanoj „Giallo Modena“, sa enterijerom presvučenim crvenom kožom s kontrastnim žutim detaljima koji savršeno prate boju karoserije.
Od ukupno 400 primeraka Ferrarija Enza, proizvedenih između 2002. i 2004. godine, samo njih 127 je bilo namenjeno američkom tržištu. Od tog broja, svega jedanaest automobila je isporučeno u žutoj boji. Ipak, ekskluzivnost ovog primerka ide i korak dalje. Reč je o jednom od retkih Enza koji su u potpunosti personalizovani direktno u fabrici, i ujedno, radi se o jednom od najbogatije opremljenih. Bahman nije želeo kompromis, i tražio je Ferrari kakav ne postoji ni na jednom drugom mestu.
Zbog toga ovaj Enzo poseduje polirane nosače u motornom prostoru, donje elemente karoserije u boji vozila, kao i zadnji difuzor u žutoj boji umesto standardnog crnog. Na zadnjem delu automobila nalazi se i posebna značka sa potpisom Enca Ferarija, pored čuvenog znaka propetog konjića.
Pokreće ga Ferrarijev šestolitarski motor V12 koji razvija 651 konjsku snagu i maksimalnih 657 Nm obrtnog momenta, što omogućava ubrzanje od nule do 100 km/h za svega 3,1 sekundu i maksimalnu brzinu od 355 km/h. Snaga se prenosi na zadnje točkove putem šestostepenog automatizovanog menjača F1. Enzo na papiru obećava čisto vozačko uzbuđenje, ali s tako malom kilometražom na satu, jasno je da je taj potencijal ostao uglavnom neiskorišćen.
Fil Bahman preminuo je u avgustu 2005. godine, a gotovo cela njegova kolekcija automobila našla se kasnije na aukcijama, uključujući i ovaj Enzo. Najskuplji Ferrari Enzo ikada do tada prodat, 2015. godine je dostigao cenu od šest miliona američkih dolara na aukciji u organizaciji kuće po imenu RM Sotheby’s u Montereju. Međutim, ovaj žuti Enzo je taj rekord višestruko nadmašio, dostigavši neverovatnih 16,5 miliona dolara na aukciji Mecuma na Floridi.
U prodaju su bila uključena i fabrička sedišta presvučena crnom kožom sa izvezenim potpisom Enca Ferarija, originalni set prtljaga marke Schedoni, kao i sertifikat Ferrari Classiche s čuvenom Crvenom knjigom. Uz automobil dolaze i zaštitna cerada, knjige, uputstva, kompletna servisna dokumentacija i alat. Novi, još uvek anonimni vlasnik moraće da obezbedi i dodatno vozilo samo za transport brojnih nagrada koje je ovaj italijanski egzotik osvojio tokom godina.
Hoće li ga voziti? Vrlo verovatno ne. Svaki dodatni kilometar na satu umanjio bi vrednost automobila, a to je poslednja stvar koju bi neko poželeo nakon što je izdvojio 16,5 miliona dolara, odnosno gotovo 17,9 miliona sa uračunatom kupčevom provizijom.
Ovaj Enzo danas predstavlja dragoceni izložbeni primerak, drugi najskuplji automobil prodat na aukciji 2026. godine i jedan od čak devet Ferrarija koji su se našli među deset najskupljih vozila tog vikenda. Jedini uljez na listi kojom dominira Ferrari 250 GTO iz 1962. godine bio je Ford GT40 iz 1966. godine, što je dovoljan dokaz koliko je crveni znak iz Maranela i dalje neprikosnoven u svetu kolekcionarskih automobila.
Zoran Tomasović
(68)
