Zanimljivost dana: Pacov

U industrijskim arhivima nekadašnje Nemačke, među požutelim planovima i zaboravljenim nacrtima, krije se jedno ime koje i danas izaziva podjednako divljenje i nevericu – Landkreuzer P.1000 „Ratte“. Bio je to projekat koji je, u svakoj svojoj liniji, prkosio zdravom razumu. Najveći tenk koji je svet ikada pokušao da zamisli, mašina, toliko masivna da bi mogla da pregazi kuću, a opet dovoljno sofisticirana da se smatra remek-delom mehaničkog ludila.

Zamišljen u jeku Drugog svetskog rata, Ratte (Pacov) je trebalo da bude ultimativno oružje Trećeg Rajha, kopneni bojni brod sposoban da samostalno probije svaku liniju fronta. U njemu se ogledala cela filozofija nacističkog inženjeringa: grandioznost bez granica, ambicija koja ignoriše realnost, i slepa vera u tehnologiju kao sredstvo nadmoći.

Ideja o Landkreuzeru rodila se 1942. godine, kada je Adolf Hitler već duboko verovao da se rat može dobiti tehničkim čudima. Dok su sovjetske divizije napredovale ka zapadu, a saveznička industrija izbacivala tenkove brže nego što ih je Nemačka mogla uništiti, Firer je tražio novo „čudesno oružje“ – nešto što će preokrenuti tok istorije.

Njegovu pažnju privukao je Edvard Grot, inženjer koji je prethodno radio na razvoju teških oklopnih sistema za kompaniju Krupp, tada najvećeg proizvođača oružja u Evropi. Grot je predložio koncept tenka koji bi bio veći, teži i moćniji od svega do tada poznatog. Vozilo koje bi, po njegovim rečima, predstavljalo „pokretnu tvrđavu na gusenicama“.

Hitler je bio oduševljen. U decembru 1942. godine, lično je odobrio projekat pod nazivom Landkreuzer P.1000 „Ratte“ – kopneni krstaš mase hiljadu tona. Ime „Ratte“ (Pacov) bilo je ironičan kontrast veličini projekta.

Landkreuzer P.1000 je prema tehničkoj dokumentaciji trebalo da bude dugačak 35 metara, širok 14, a visok više od 11 metara. Za poređenje, moderni tenkovi poput Leoparda 2 ili Abramsa dugački su manje od deset metara. Sam oklop „Pacova“ bio bi debljine između 250 i 360 milimetara, gotovo trostruko više od najtežeg tenka tog vremena, Tigera II.

Unutrašnja struktura podsećala bi na trup ratnog broda. Centralni deo činila bi komandna sekcija i borbeni odeljak, dok bi pogonski sistem bio raspoređen u zadnjem delu. Posadu bi činilo između 40 i 50 ljudi – uključujući vozače, tobdžije, mehaničare, električare i komandni kadar.

Naoružanje je bilo gotovo groteskno. Na krovu bi se nalazila kupola sa dva topa kalibra 280 milimetara, preuzeta sa ratnog broda klase „Scharnhorsta“. Ti topovi bili su sposobni da ispaljuju granate teške 300 kilograma na udaljenost od 40 kilometara. Pored njih, planirani su topovi od 128 milimetara, protivpešadijski mitraljezi MG-42 i više protivvazdušnih oruđa. Ratte bi na papiru bio sposoban da uništi svaki tenk, bunkere, pa čak i manje brodove, bukvalno sve što bi mu se našlo na putu.

Ali kako pokrenuti mašinu od hiljadu tona? Nijedan tadašnji kopneni motor nije imao dovoljno snage da je pomeri. Rešenje je pronađeno u brodogradnji. Grotte je predvideo da Ratte pokreću dva dizel motora MAN-a sa po 24 cilindra, preuzeta sa podmornica. Svaki od njih razvijao je 8.500 konjskih snaga, što znači ukupno 17.000 „grla“. U izboru su bila i četiri Daimlerova V8 motora sa po dve hiljade „konja“, takođe preuzetih iz brodova.

Sa tom snagom, Landkreuzer bi teoretski mogao da dostigne brzinu od 35 kilometara na sat po čvrstom tlu. U praksi, zbog ogromne mase i pritiska od nekoliko tona po kvadratnom centimetru, retko bi prelazio 15 kilometara na sat. U močvarnim ili snežnim terenima jednostavno bi tonuo od sopstvene težine.

Menjač je morao biti specijalno projektovan, jer nijedan postojeći sistem nije mogao da izdrži takvu snagu i prenos. Transmisija je planirana kao kombinacija hidrauličnog i mehaničkog prenosa, sa dvostrukim diferencijalima i sistemom hlađenja koji bi koristio čak 20.000 litara vode. Svaka gusenica bila je široka tri metra i duga dvanaest, a sastojała se od stotina metalnih segmenata teških po nekoliko tona. Potrošnja goriva bila je monstruozna – više od 2.000 litara dizela na sat. Samo da bi se pokrenuo, Ratte bi trošio više goriva nego što bi cela oklopna brigada potrošila za čitav dan borbe.

Dok su inženjeri crtali, realnost je postajala sve očiglednija. Nemačka infrastruktura nije mogla da podnese vozilo ovih razmera. Mostovi bi se urušavali pod njegovom težinom, železnički transport bio je nemoguć, a drumovi bi se pod njim doslovno topili.

Ratte bi morao da se sklapa direktno na frontu, što bi zahtevalo fabriku veličine male baze. Zbog visine od jedanaest metara, bio bi vidljiv sa nekoliko kilometara, pa bi za savezničku avijaciju bio laka meta. Čak i ako bi uspeo da se kreće, svaki kvar bi zahtevao tim od nekoliko desetina mehaničara i specijalizovanu opremu koju je bilo gotovo nemoguće transportovati u ratnim uslovima.

U trenutku kada je Ratte počeo da dobija obrise u planovima, ratna stvarnost se dramatično promenila. Saveznici su preuzeli inicijativu, a Nemačka se suočavala s nestašicom goriva, čelika i radne snage. U aprilu 1943. novi ministar naoružanja, Albert Šper, dobio je uvid u Grotove planove i odmah prepoznao apsurd.

Šper, poznat po racionalnosti, smatrao je da Ratte nema nikakvu praktičnu vrednost. Bio je prespor, preskup i pretežak. Dok je Hitler još uvek maštao o „oružju odmazde“, Šper je mislio na realnost fabrike i fronta. Njegovom odlukom, projekat P.1000 je zvanično obustavljen. Isti sud zadesio je i još neverovatniji Landkreuzer P.1500 „Monster“, planiran da teži 1.500 tona i nosi top kalibra 800 milimetara.

Iako nikada nije izgrađen, Landkreuzer P.1000 ostavio je dubok trag u istoriji inženjeringa. Njegov koncept – kopnenog broda na gusenicama – postao je predmet istraživanja posle rata, naročito među sovjetskim i američkim vojno-tehničkim timovima. Ideja o ekstremno teškom oklopnom vozilu proučavana je kao primer granica mogućeg.

Kruppovi nacrti danas se čuvaju u nemačkim arhivima i tehničkim muzejima. U njima se vidi pažnja posvećena detaljima – od ventilacionog sistema i kabinskih periskopa do planiranog hidrauličnog krana koji bi služio za zamenu delova gusenica. Svaki deo vozila zamišljen je s matematičkom preciznošću, što pokazuje koliko su nemački inženjeri, uprkos apsurdnosti projekta, bili posvećeni zadatku.

Ratte je vremenom prešao granicu istorije i postao deo popularne kulture. Pojavljuje se u video igrama, stripovima, maketarskim modelima i umetničkim rekonstrukcijama. U digitalnim svetovima, on i dalje „živi“ kao simbol neograničene moći i ljudske mašte koja odbija da se povinuje logici.

Landkreuzer P.1000 „Ratte“ ostaje najpoznatiji neizrađeni tenk svih vremena. U njegovim proporcijama sabrana je cela epoha – vreme u kojem su inženjeri radili pod pritiskom ideologije, vreme u kojem su fabrike proizvodile snove o moći dok su gradovi goreli.

Njegova priča podseća da tehnološka veličina ne znači nužno uspeh. Pravi trijumf mašinstva leži u ravnoteži između snage, efikasnosti i svrhe, a Ratte je sve to izgubio u svojoj grandioznosti. Danas, kada se pogleda nacrt tog giganta, lako je razumeti zašto i dalje budi fascinaciju.

Nemački inženjering nikada nije bio maštovitiji, ali i nikada dalje od realnosti. Ratte je postao simbol epohe u kojoj su mašine bile veće od ljudi – i dokaz da čak i najjači čelik ne može da izdrži težinu jedne ideje koja nije s ovoga sveta.

Zoran Tomasović

(71)