AR test: Kako i zašto sam kupila miniven kao prvi automobil? Priča o Mitsubishiju Space Staru

April 2021. godine… Par meseci pre toga sam završila časove vožnje i dobila vozačku dozvolu. Nakon meseci mukotrpnog rada, napokon sam skupila novac za svoj prvi automobil. Ali avaj, sve što mi se sviđalo je bilo van mog cenovnog ranga. Šta sada?

U danima kada sam počela da se spremam za kupovinu prvog automobila, kao i verovatno svako od nas, prvo sam počela da pretražujem oglase sa polovnim automobilima, da čitam tekstove o najboljim izborima za početnike i da se raspitujem kod porodice, prijatelja i poznavaoca automobila šta bi mi preporučili.

Međutim, stvarno sebe nisam mogla da vidim u Fiatu Puntu ili još gore u Yugu Koralu 45 sa plinom (za kojeg je moj brat smatrao da je odlična investicija). Nisam mogla ni u Space Staru, ali polako. Kao ljubitelj japanskih pouzdanih mašina, razmatrala sam Toyotu Yaris 2001. godište (mada mi je bila, ruku na srce, malo ružnjikava) i Mazdu 323F (mada je ona bila isuviše stara i nisam bila raspoložena da se bakćem sa korodiranim trapom).

Maštala sam i o Suzukiju Swiftu (2009. godište), čak sam ga našla u narandžastoj boji i varijanti Sport. Međutim, bio je preskup, a ja sam mogla da priuštim nešto između 1.500 i eventualno 2.000 evra…

Tada na scenu stupa naš bliski prijatelj (pritom taksista sa 10 Space Stara 2001. godište koje polako rasprodaje) i pokušava da me ubedi da uzmem jedan. Po njegovim rečima – njegov lični, najbolji od svih. Pouzdan japanski motor pregurao samo 270.000km, motor 1.6 benzin-plin, troši kao upaljač. Ne kvari se, sipam gorivo i vozim. Jeste malo veći, ali taman ću moći sa prijateljima na duži put (a koliki mu je gepek i počnem da pružam usluge prevoza nameštaja).

Elem, meni je taj auto bio toliko ružan, ma ni nalik mom voljenom Swiftu, ali budžet je budžet, a dobar prodavac je učinio svoje… Eto mene vadim pare i dobijam ključeve od automobila. Dva seta točkova sa novim gumama, sveže završen atest i registracija, urađen mali servis, dubinski opran… Puckica!

Uzimam ja auto, preplašena… Ne mogu da verujem niti da sam kupila auto, niti šta sam kupila, niti da treba sad da ga sama dovezem kući. Ulazim, okrećem ključ, kvačilo, prva, gas i krećem. Stižem kući, a za mnom ostaje miris zapaljene gume. A da, zaboravila sam da spustim ručnu…

Kući se obradovali za veliki gepek, a meni se plače jer sad izgledam kao prosečni linijski taksi. Ali smo brzo to prevazišli, kupila sam mu mali spojler(čić), stavila aluminijumske Lancerove felne i Mitsubishi Space Star je iz milošte postao Mici, Mića.

Tako Mića i ja polako počinjemo da se slažemo i da on odlično toleriše moje početničke greške u vožnji. Toliko smo počeli lepo da se slažemo, da sam ga nasilnički čuknula o isti stub kući dok sam se parkirala, i to dva puta ( jednom čak i sa 30 na sat sa muzikom do kraja, nisam ni čula kad je udario). Ali prvi auto, pa mora i da se čukne, zar ne? Prebrodili smo i to…

Njegova prostranost se ispostavlja kao odlična stvar, jer krećem na putovanja van grada sa društvom i svi gotovo uvek biraju da idemo Mićom, između ostalog, i zbog njegove male potrošnje i ekonomičnosti vožnje na plin. Pakujem ga do krova za odlazak na kampovanje na moru. Čak sam jedne noći, usled nevremena, potpuno komotno prespavala u njemu.

Sve je bilo odlično, dok nije došlo vreme za registraciju i odlazak kod limara da sredim svoje “umetničko delo”. Tada sam shvatila da ipak treba malo da se uozbiljim i više da ga pazim. Međutim, par meseci nakon toga počinjem da primećujem i da ručna popušta… Naš prvi “kvar”. A ja se spremala za zimovanje… Pa dobro, vreme je i za mali servis. Stiže račun i ja shvatam da za mene ipak neće biti zimovanja ove godine. Ponesena i registracijom i limarom, počela sam da se pitam: “ko me terao da kupim ovo?” I kroz to isto pitanje sam prolazila svaki put kada bi došlo vreme da se plate majstor i delovi… Kao i verovatno većina normalnih ljudi.

Mića je kod mene sada već petu godinu i nijednog trenutka nisam zažalila zbog te kupovine. Imali smo par manjih neprijatnosti – kao što rekoh, sajle za ručnu su popustile, kočione čeljusti, kočioni cilindar i senzor pritiska na plinu. Sada nas muči kvačilo i nosač motora, ali ja bih to uračunala u redovne popravke. Ipak sam se učila na njemu.

Da ne bude ovde da se hvalim kako mi se auto manje kvari nego prosečan BMW ili ne daj bože Peugeot, ali uz redovno održavanje i mojih 10.000 km godišnje, Mića odlično ispunjava svoju svrhu.

Ispostavilo se da kada kupujemo prvi automobil, često ni sami ne znamo šta nam je zaista potrebno. Mislila sam da mi je najvažnije da bude lep, kvalitetan i povoljan, pa sam na kraju pristala da ipak bude samo kvalitetan i povoljan, a uz to i ekonomičan… Iako nije uvek najsigurnija opcija uzeti ga od poznanika, osim ako nemate potpuno poverenje u njih, a još manje bivše taksi vozilo, pokazalo se da sam napravila dobar izbor.

Veliki gepek bio je velika prednost – od selidbe drugarice u jednom cugu do prevoza kabastih stvari koje nisu mogle stati u automobile porodice i prijatelja (da, ipak sam postala auto-prevoznik nameštaja, kao što vidite). Omogućio mi je komfor na dužim putovanjima i dao slobodu koju manji auto ne bi mogao.

Jedino što mi je nedostajalo bio je startniji motor, ali čim bih prebacila sa plina na benzin, osetila bih se kao da sam uključila turbo. Ko bi rekao da ću toliko da se vežem za jedan bivši taksi!

Ivana Janković

(1527)