Na otpadu pronađen Mercedes 300SD sa 915.000 km na satu

I pre nego što krenete sa pričama kako je takva kilometraža sasvim normalna u Nemačkoj gde ga „taksisti nisu gasili“ i na Balkanu gde je „kilometraža vraćana nekoliko puta“, hajde da na sekundu razmotrimo na kom tržištu se ovaj Mercedes 300SD nalazi i kakve kupce je imao kroz svoju istoriju. Da, reč je o Sjedinjenim Američkim Državama gde nemački premijum automobili imaju reputaciju da se „kupuju“, ili bolje da kažemo iznajmljuju na tri godine, dok ne  istekne period lizinga, i onda vraćaju nazad trgovcu, gde će vlasnik ponovo preuzeti novi primerak.

Naravno, svako nepisano „pravilo“ ima svoj izuzetak, pa tako i ovo. Na sajtu AutoBlog je osvanuo 300SD iz 1985. godine s otpada u američkoj saveznoj državi Kaliforniji, a na satu stoji brojka od 572.139 milja (915.422 kilometara).

Takva kilometraža za nemački dizel nije preterano retka ni „preko bare“, ali je uglavnom viđamo na modelima kao što su Volkswagen Jetta ili Mercedes W123. Međutim, ovaj put ispred nas je primerak S Klase iz W126 generacije, koji je u spomenuto vreme bio najskuplji model Mercedesa.

Ali, ako ste očekivali neki veliki V8 (a Mercedes ih je nudio nekoliko), ovaj konkretni primerak ga definitivno nije imao, pa se ispod haube krije čuveni OM617 turbodizel. Reč je o veoma poznatom 3,0-litarskom motoru u konfiguraciji sa pet linijskih cilindara koji je razvijao 123 konjske snage i maksimalnih 250 Nm obrtnog momenta.

Prema fabričkim brojevima, ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h je iznosilo 15,2 sekunde uz maksimalnu brzinu od 175 km/h. Verovatno se pitate „šta će dizel u Americi“, ali u vreme kada su dve naftne krize još uvek bile „Jenkijima“ na umu (jedna iz 1974. godine, a druga pet godina kasnije) odjednom je bilo moguće dobiti premijum limuzinu tešku preko 1,6 tona koja na autoputu troši manje od osam litara na 100 kilometara.

Tokom 12 godina proizvodnje (od 1979. do 1991.) je prodato impresivnih 97.546 primeraka „preko bare“. Dizel je takođe bio veoma skupocena opcija i 1985. godine je koštao čak 39.500 dolara, što je čak 97.300 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca.

To ga je činilo drugim najskupljim varijatetom iz palete S Klase, a skuplji od njega je bio samo 500SEL sa 5,0-litarskim motorom za koga je bilo potrebno izdvojiti 51.200 dolara (današnjih 126.150 dolara).

U svakom slučaju, ovaj konkretni 300SD deluje kao da je završio na otpadu, samo zato što je bio u sudaru, pa se pitamo koliko još je mogao kilometara da prevali, da do toga nije došlo. Ali, pravo iznenađenje nastaje kada shvatimo da motor više nije pod haubom pa nije teško pomisliti da se još uvek „vrti“ na ulici u nekom drugom primerku iz generacije W126.

Realnost je verovatno drugačija i motor je verovatno završio u nekoj labaratoriji za pručavanje, jer ko bi u svog limenog ljubimca na četiri točka ubacio motor koji je već prešao 915.000 kilometara? Postoji i ona treća priča koja kaže da je agregat verovatno na službi u nekoj lokalnoj školi, gde će ga učenici rastaviti i naučiti kako motor funkcioniše.

Takav čas, poznat kao „automotive shop“, je veoma popularan u američkim srednjim školama, gde đaci uče kako uraditi sitno održavanje na automobilu poput zamene ulja, pločica na kočnicama i još mnogo toga sličnog.

Bilo kako bilo, pouzdanost starijih Mercedesa je legendarna, na šta nas kolega Eki često podseća, a ovaj specifični primerak pokazuje da ga je nemoguće „sahraniti“ čak ni u Americi gde „Jenkiji“ nisu baš poznati po preciznom odmerenom održavanju.

Pored tipskog i permanentnog insistiranja Ekija na „nepoderivosti Mečke“, ovog puta nam je prezentovao i teško shvatljiv podatak, koji otkriva da S Klasu iz generacije W126 nije bilo moguće pazariti u Evropi, a da je pogonjena dizelom. Nestvarno, zar ne?

Kao što smožemo da vidimo u ovom slučaju, jedini način da ih pošaljete na otpad jeste da vas udari pijani „rednek“ sa svojim Fordom F-350 koji je takođe napravljen tako da čvrstinom asocira na tenk.

AutoRepublika

(8481)