Kijina revolucionarna garancija i karakteristične poluistine (laži)

Opšteprihvaćena definicija za dužinu otprilike glasi ovako: „vrednost koja predstavlja meru protezanja jedne pojave, predmeta ili objekta od početne do krajnje tačke“.

Iz ove definicije jasno proizilazi da pojavu, predmet ili objekt možemo premeravati koristeći pokazatelje dve grupe: vreme (sati, minuti, dani, godine i tako dalje) i distancu (centimetri, metri, kilometri…).

S druge strane, garancija reprezentuje pisani iskaz obavezivanja proizvođača, ili pružaoca usluge, upućen kupcu, u kome on preuzima na sebe obligaciju u pogledu popravke ili zamene celog ili dela proizvoda, u okviru određenog vremenskog perioda, i u okviru određenog limita u pogledu stepena eksploatacije proizvoda.

Prevedeno na uslove koji važe u automobilskoj industriji, glavni elementi garancije su: dužina trajanja oličena u broju godina kojom je vozilo pokriveno obavezom popravki ili zamene delova ili celog vozila od strane prodavca; kao i dužina prevaljene distance oličena u broju kilometara.

Čemu sve ove definicije?

Proizvođači pažljivo sagledavaju koje će garantne uslove ponuditi kupcima za svoje modele. Odluke su utemeljene na ozbiljnim analizama koje se zasnivaju na istorijskim i statističkim pokazateljima, ugovorima koje imaju sa dobavljačima komponenti, i refleksijom ponuđenih uslova garancije na rezultate prodaje, kao i na ukupan profit kompanije.

Ovo u prevodu znači da je garancija, kao svojevrsni vid osiguranja kupca od štete, odnosno kvara na vozilu, osigurana u najvećoj meri, od strane proizvođača ka kupcu, ali i reosigurana od strane proizvođača komponenti ka proizvođaču automobila.

Dalje, u Evropi, garancija najčešće obavezuje kupca da koristi originalne rezervne delove, kao i usluge ovlašćenog servisa koje vode autorizovani distributeri, ili „narodski“ trgovci i majstori. Cene radnog sata, kao i potrošnog materijala u ovim “ovlašćenim servisima i prodavnicama”, što je lako proverivo, obično su dva do četiri puta više, u odnosu na cene usluga, delova i potrošnog materijala koji se može kupiti na, od strane proizvođača, neautorizovanim prodajnim mestima.

Na ovaj način, “ovlašćeni” servisi tokom trajanja (što dužeg) garantnog roka, za obavezno održavanje vozila tokom trajanja istog, zaračunavaju u nekim slučajevima i nekoliko hiljada evra više za delove i potrošni materijal, nego što bi to kupac platio na drugom mestu. Što se garancija proteže više u dužinu, sa aspekta broja godina i broja kilometara pokrivenosti istom, to je zarada proizvođača veća.

Ovde postoje još dve (skrivene) implikacije. Originalni rezervni delovi nisu ništa drugo nego “neoriginalni” rezervni delovi (određenog broja proizvođača komponenti) upakovani u ambalažu sa amblemom proizvođača automobila. Znači, proizvođači automobila kupuju robu od proizvođača delova, kojoj “originalnost” daruju time što ih prepakuju u eventualno kvalitetniji karton ili sličan prikladan materijal, uz obavezni logo kompanije koja sklapa vozilo.

Znajući sve ovo, zakonodavac Sjedinjenih Američkih Država, zabranio je uslovljavanje kupaca izborom “ovlašćenih” servisa i “originalnih” delova, kako bi garantni uslovi ostali na snazi. Nedavno je američko regulatorno telo opomenulo Hyundai, zbog kršenja osnovnih ekonomskih, odnosno tržišnih načela. Greh Hyundaija je, za prosečnog balkanskog kupca, teško pojmljiv, ali kao što smo dokumentovali, nesporan je. Korejski proizvođač je priznao krivicu, i izvršio nužne promene u pogledu važenja garantnih uslova, i prilagodio reklamne kampanje važećim propisima.

Zašto to nije slučaj i kod nas, i to ne samo za jednog, već za sve proizvođače automobila i trgovce (ili distributere kako oni vole da se nazivaju – iako u ovom slučaju da bi nešto distribuirao moraš prvo da kupiš, što te čini trgovcem, a ne distributerom) pitanje je za naše zakonodavce.

Još iritantnije su reklamne kampanje koje sprovodi Kia. Uporno slušamo o “najdužoj garanciji u Evropi”, koju nudi baš ova korejska marka.

Kao i uglavnom sva saopštenja za javnost, koja dolaze iz trgovinske kompanije koje preprodaje vozila marke Kia, ovo je poluistina, ili narodski rečeno laž. Podsetićemo vas samo na saopštenja za javnost u kojima se navodi jednocifreni rast prodaje vozila marke Kia u Evropi, bez da se napomene dvocifreni globalni pad prodaje ove marke. Navođenjem samo poluinformacije, kod čitaoca se stvara (lažni) utisak o prosperitetu brenda, iako je istina bolno drugačija.

Garancija koja se dobija uz ova vozila jeste najduža u Evropi, ali samo mereno dužinom vremena kojom je kupac pokriven, ali posto smo već na startu utvrdili da je dužina odrednica koja se meri i distancom, jasno je da Toyota na primer nudi, sa tog aspekta, bolje garantne uslove, s obzirom na to da garancija koja važi pet godina, pokriva neograničen broj kilometara.

Matematika više nego naklonjena ovlašćenim servisima

Ono što je takođe indikativno je da Kia, primera radi, pravo na garanciju uslovljava time što vlasnik mora svoj automobil da servisira u ovlašćenom servisu (svakih 15.000 kilometara ili jednom godišnje). Cena malog servisa je za neki model C segmenta ili krosover 200-250 evra, što je poprilično više nego da ga obavite kod svog majstora, gde ćete proći sa stotinak evropskih novčanica. Naravno, proizvođač će vas ubeđivati kako ugrađuje OEM komponente, ali potpuno iste će ugraditi svaka bolja radionica, s tim što ćete moći lično da vidite konkretno šta vam se stavlja na automobil. Pozabavite se malo matematikom, doći ćete do šokantnih rezultata. O poslovičnoj neljubaznosti zaposlenih u ovlašćenim servisima da i ne govorimo.

Ko nije čitao uslove garancije treba da zna da su, primera radi, mnoge komponente poput kaiševa, kvačila, remenice,  u garanciji 20.000 kilometara ili šest meseci. Ko je doživeo neki problem u garantnom roku, vrlo dobro zna kakve muke je imao da „istera pravdu“. Uglavnom, žalbeno pismo KIA Motors Europe rešava stvari, ali to traje uvek duže nego što se to vlasniku automobila sviđa. O pretrpljenom gubitku živaca i doživljenom stresu da ne govorimo…

Zvezdan Božinović

(20855)