Početna Glas Republike Budale sa predumišljajem (1970.)
Budale sa predumišljajem (1970.)
2

Budale sa predumišljajem (1970.)

364
2

Zašto se rade testovi automobila ako nijedan od njih nema mana?

Nekada se fudbal igrao srcem i glavom, za ljude koji su ga isto tako pratili. Nekada su se i automobili pravili srcem i glavom, za ljude koji su ih isto tako gledali, vozili i pratili. Zidovi tinejdžerskih soba su nam svaki put poželeli laku noć i dobro jutro, šaljući ka nama osmehe onovremenskih zvezda kako sa fudbalskog, tako i sa automobilskog podijuma. Voleli smo i divili im se iskreno, iz duše.

Naravno, u pozadini je oduvek bio i biznis. Trebalo je nahraniti cirkus, sve glavne aktere i sve one koji su uvek iza kamere (omladina će bolje razumeti: “u bekstejdžu”). Svi su to znali i nikome to problem nije bio. Radnički iz zavičaja je pobeđivao Zvezdu, a kako izgledaju noviteti iz automobilskog sveta mogli smo samo da maštamo, sve do trenutka premijere.

Danas se fudbal više ne igra. Igra se Liga šampiona, odnosno Liga korporacija koje su investirale neretko i milijarde nečega u fudbalske klubove. Fudbalu više nije cilj nadmetanje, strast, sport sam po sebi, sport kao osnova za čist um i čistu dušu, zdravlje više nije cilj. Naprotiv, zdravlje fudbalera se žrtvuje zarad novca.

Danas se ne prave automobili. Barem ih nema više na zidovima dečačkih soba. A kako će ih i biti? Obasipani smo najpre “špijunskim” fotografijama nakazno oblepljenih automobila, na osnovu koji brojni, pa i (na šta smo spali) ugledni mediji nagađaju, kakvi će biti branici, a kolika će biti rešetka hladnjaka… Zatim, kreću “paparaco” snimci sa Nirburgringa, javnog saobraćaja i slično. Glavni junak, biva sve manje junak a sve više limena striptizeta. Tako mesecima, dok ne dojadi i Bogu i narodu.

Zatim se nadovezuju “važne činjenice” koje na kašičicu iznose visoki zvaničnici “proizvođača”, a u nedeljama pred prvu premijeru, nisu neuobičajeni i video serijali u kojima viđamo segmente “noviteta” (koji do tog trenutka jeste sve, samo novitet više nije), u jednakoj meri kao što na Stanijinim fotografijama brojimo prste, ručne časovnike, zapažamo boju kravate, njenog partnera od sinoć.

Nisu retki ni lascivni nazivi tih video serijala, koji često koincidiraju sa najpopularnijim kategorijama za pretrage porno sadržaja.

Kada ta tirada prođe, a proizvođači nam ubiju i poslednji gram znatiželje i ushićenja, sledi internet premijera, gde rukovodioci pričaju sa automobilom, miluju ga, obilaze oko njega kao džambas oko  prasića koje prodaje na pijaci. Njihova priča se uglavnom ne dotiče tehnologije (izuzev informacione).

Posle internet premijere, sledi dinamička prezentacija. Zato imamo Gudvud, Monterej i slične događaje. Tu ponovo viđamo i slušamo predstavljanje “novajlije”. Kada sve to prođe, e onda stiže i svetska premijera, to jest prvo javno predstavljanje, na sve jadnijim sajmovima. Naravno, svetske premijere se organizuju i za modele na kojima novine uključuju, ironično, čak i felne novog dizajna, posebne boje karoserije, atraktivne kontrastne štepove i slično.

Koga je još briga za novajliju tada, kada je u međuvremenu već četrdesetak modela istog i drugih “proizvođača” već na pokretnoj traci, zvanoj višegodišnja svetska premijera?

Indijanci i Nakupci

Ovako “tepaju” jedni drugima. Uglavnom, manje – više, ovu dvočlanu ali višeslojnu grupu ljudi je i dalje briga za novo (hiljadu puta) predstavljene automobile. I jedni i drugi žive od njih, to jest od kupaca koji kupuju iz puke potrebe, ili sve manje, zbog već opisanih razloga i sveprožimajuće nemaštine, iz iskrenog divljenja konstruktorima i strasti koju samo vožnja može da pruži.

Zapravo, žive samo Nakupci, dok su Indijanci uglavnom prinuđeni da nađu nekog “Medu” koji će da finansijski podrži svoju, nekada davno izgrađenu strast, tako što će im omogućiti da pišu svoje utiske o zbivanjima u industriji i “limenim striptizetama na niskoprofilnim štiklama”.

Ovde sada nastaje centralni zaplet na relaciji “Indijanac – Nakupac”. Ovi drugi podrazumevaju da Indijanci postoje da bi o trošku “Mede” pospešili prodajne rezultate trgovinskih kompanija, pa sve što se ne uklapa u takvu percepciju Nakupca, doživljavaju kao ličnu uvredu, osvetu, ničim izazvanu malicioznost, i nadasve neprofesionalnost Indijanca. Najčešća reakcija Nakupca je: “Šta sam ja skrivio?” ili “Čime sam ovo zaslužio?”. Obično istinitost navoda niko ne osporava.

S druge strane, objave PR saopštenja proizvođača, trgovaca, citati rukovodilaca “proizvođača” su veoma dobrodošli i smatraju se vrhuncem objektivnosti, profesionalnosti i etičnosti. Dakle, ono što pričaš sam o svom radu, ili o robi koju prodaješ je, naravno po aksiomu: objektivno. Kakva ironija?

Luksuz da pišu onako kako jeste, pardon: onako kako jeste prema njihovom najboljem ubeđenju da je baš tako, imaju samo Indijanci sa Medom u “bekstejdžu”.

Ali, šta rade sami i napušteni Indijanci?

Uglavnom, ništa ili vrlo malo. Po pravilu “rade” samo testove koji se sastoje iz prevođenja sa “bošnjačkog”, “hrvatskog”, a poneki pismeniji i sa engleskog jezika. Pored toga, obavezan opus njihovog delovanja obuhvata i sve tekstove i PR saopštenja proizvođača. Nađe su tu i poneka vest o tipa: “šta mislite o ovom drečavo plavom tjuniranom automobilu….”

Testovi automobila su, po pravilu, najprizemniji deo posla automobilskog novinara, i koliko su bezvredni bez poznavanja automobilske industrije sa aspekta tehnologije i biznisa, toliko su još besmisleniji uz saznanje da “proizvođači” nabavljaju komponente od (istih) snabdevača. Čak 80% komponenti na savremenom automobilu, u proseku, proizvod je komponentaša.

Naravno, što se Nakupaca tiče, idealno i jeste da Indijanci (bez Mede) i ne rade ništa. Prvo, rad bi mogao da im proširi krug znanja, a takvi ne trebaju nikome, već naprotiv, načitani postaju opasni, odnosno grade svoje mišljenje, koje po teoriji verovatnoće ne može uvek da bude u interesu pospešivanja prodajnih rezultata Nakupca. Drugo, ukoliko ova vrsta Indijanca radi, događaće se i greške, pa je zato ipak bolje da se samo prenose, to jest citiraju “objektivni navodi” proizvođača i trgovaca samih o sebi.

Još preciznije, Indijanci bez Mede postoje samo iz jednog razloga: njihova svrha je da novac koji su proizvođači predvideli za marketinške budžete i preneli Nakupcu, prihvate od Nakupca i glavninu para vrate glavnom poglavici kod Nakupca. Tako se dešavalo da Nakupci (avansno?!) plaćaju reklamne kampanje štampanim medijima za narednu godinu, iako su ovi prestali da izdaju novine, a da novac nikada nije tražen nazad, niti je izvršena isporuka neke druge robe ili usluga, na primer.

Ako zanemarimo sva brojna, posredna i konkretna saznanja, sasvim slobodno možete da se oslonite na našu sposobnost čitanja između redova i ostalih univerzalnih vidova zapažanja i sporazumevanja.

Poznavajući organizacionu strukturu i mentalitet domaćih kompanija, a na osnovu višedecenijskog bavljenja revizijom finansijskih izveštaja, veoma mala je verovatnoća da se, neki bi rekli “oprani”, a zapravo se radi o ukradenom novcu (od proizvođača i medija koji rade), vrati u džepove, od strane ostalih kolega iz srednje rukovodeće strukture nimalo cenjenih, nadležnih iz službi marketinga.

Ko nema iskustva iz ove oblasti, dovoljno je da pregleda društvene mreže i shvati da na letovanje glavni poglavica kod Nakupca obično dugo putuje avionom, a ovi niže pozicionirani jednako dugo autobusom ili (češći slučaj) kompanijskim, test vozilom.

Posebna potkategorija među Indijancima je ona koja nikako da shvati šta se i zašto se dešava. Često se pitaju, kako opstaje ovaj ili onaj Indijanac kada ništa ne radi, kako ovaj ili onaj Indijanac uspeva da proda reklamni prostor Nakupcu, kada ga niko ne čita, i slično. Ovi Indijanci su obične, iskonske i dobroćudne, dakle nadasve „Ordinarne budale“.

Oni koji sve ovo znaju, i uporno nastavljaju da rade svoj posao sa ciljem informisanja, edukacije i zabave publike, obično se nazivaju „Budale sa predumišljajem“.

Iskreno, ovom narodu je potrebno što više Indijanaca iz potkategorije Budale sa predumišljajem, jer kako funkcioniše ovaj socijalni segment, tako je isto i u sudstvu, zdravstvu, obrazovanju, javnom sektoru. I oni imaju svoje Indijance i Nakupce (koji su doduše prezauzeti obraćanjem naciji).

Zato, kada Meda odlučuje, učešća na tenderima za javne nabavke nisu opcija, a poglavice kod Nakupca sa svojim željama mogu da upoznaju Indijance bez Mede i njih da propituju za objašnjenja na temu uređivačke politike.

I sve može da se nastavi ovako, dok proizvođači ne povežu dva i dva, ili dok im neko ne pošalje “četiri”, uz navođenje cele kalkulacije kako je rešio jednačinu.

Greh je ostaviti deci državu u lošijem stanju od onog u kome je bila kada smo je dobili od roditelja.

Zvezdan Meda Božinović

(364)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar
Rajko
Gost

Novac uložen u marketing mora da se vrati ulagaču. Zato ga i ulaže. A auto novinari su samo jedan segment toga. Materija mora da kruži. Ako nije tako i negde zapne, lako se reši. Voda uvek nadje put.

Japanautofan
Gost

Sjajan tekst zaista. Na zalost indijanci ce uvek biti indijaci i tesko da ce ovo procitati.
Medama ostaje jedino borba sa vetrenjacama u smislu iskrenog pisanja ili onog drugog uz vetar 😉
Sve pohvale jos jednom.