Početna Glas Republike Zašto automobilska industrija mora da propadne
Zašto automobilska industrija mora da propadne
23

Zašto automobilska industrija mora da propadne

4.70K
23

Da li današnji prosečan kupac može da oseti senku dekadencije koja se nadvila nad automobilskom industrijom?

1. Da li je svetu potreban toliki broj modela automobila, koji egzistiraju u današnje vreme? 2. Da li je cena po kojoj proizvođači prodaju svoje automobile realna? 3. Da li je bogaćenje menadžmenta srazmerno uspehu kompanija koje vode? Ovo su samo neka od ključnih pitanja u vezi sa automobilskom industrijom.

Odgovor na prvo pitanje je – ne. Broj modela uslovljavaju ekonomska stanja tržišta, koja se opet, s druge strane, u velikom broju slučajeva silom drže u siromaštvu, dok se u nekim drugim čak i superautomobili nalaze na otpadima. Pored toga, važan faktor je „nadmašiti konkurenciju“, tako da u toj „trci“ dobijamo čist „višak“ modela i varijanti. Odgovor na drugo pitanje je – ne. Dokaz za to je pad vrednosti od onog momenta kada guma dodirne asfalt van prodajnog salona, a pad je drastičniji što je automobil noviji. Na treće pitanje je naravno odgovor takođe – ne. Setimo se samo Alena Malelija, šefa Forda, koji je generisao 300 miliona dolara u akcijama tokom osmogodišnjeg staža u „plavom ovalu“. 2014. je ostvario bonuse od čak 14 miliona dolara. Dok je u SAD odnos plate generalnog direktora i radnika u proseku bio 30:1 1978. godine, 2014. je zabeležen prosečan odnos od 299:1. Dekadentno, zar ne?

Hajde da vidimo neke indikativne primere iz premijum i „mejnstrim“ segmenta:

BMW nekada i sada i primer Renault Meganea

Ne tako davno, imali smo generacijske cikluse od desetak godina, i ponekad i bez redovnih „restilizacija“. Dobar primer je BMW-ova serija 3. Ukupno trajanje proizvodnje serije 3 E30 je trajalo 12 godina (1982-1994.), s tim što se limuzinska varijanta proizvodila od 1983. do 1991. U okviru tog perioda, došlo je do samo jednog temeljnog unapređenja, 1987. godine.

E36 koji je usledio, proizvodio se 10 godina (od 1990. do 2000.), dobio je i „Compact“ verziju, kao i dve Mtechnic varijante. Zatim sledi E46, koji se proizvodio osam godina, uz dve redovne restilizacije (2001. limuzina i karavan, 2003. kupe i kabriolet).

E90/91/92/93, proizvodio se osam i po godina, od decembra 2004. do juna 2013. Ova generacija je izrodila i 320si i 335is specijalne verzije, uz redovnu restilizaciju 2008. godine. Za 2010., za limuzinu i karavan su uvedeni Sport, Lifestyle i Exclusive izdanja, a proizvodnoj liniji je dodat i 316d karavan, kao i 320d EfficientDynamics limuzina. Naravno, BMW je u međuvremenu izreklamirao i brojne mehaničke i ine izmene.

Aktuelna generacija „trojke“, F30/31/34/35, polako silazi sa scene, a započela je sa proizvodnjom krajem oktobra 2011. Što se specijalnih izdanja tiče, ova generacija je iznedrila ActiveHybrid 3 i 330e eiPerformance. F30 je 2013. dobio pogon na sve točkove za karavansku verziju u 320i, 328i i 330i izdanjima. Sledeće, 2014. godine, 328d je postao prvi BMW sa četvorocilindarskim dizel motorom koji se prodavao u SAD. Redovna restilizacija je nastupila 2015. godine, za 2016. modelnu godinu. 340i sa B58 motorom je zamenio 335i (N55 motor), 330i sa B48 motorom je zamenio 328i sa N20 agregatom (sem za američko tržište). 320i sa N20 prelazi na B48 motor (sem za američko tržište), dok se 318i prebacuje na trocilindarski B38. B47 agregat menja N47 u četvorocilindarskim dizel modelima. Proizvodnoj liniji se dodaje spomenuti 330e iPerformance „plug-in“ hibrid. Revidirana su svetla napred i nazad, s tim što je LED tehnologija zamenila ksenonsku (napred). Revidirani su amortizeri i nosači prednjeg ogibljenja, kao i elektronska kontrola stabilnosti, koju BMW naziva „DSC“. Uveden je i sistem regulacije visine obrtaja („engine speed adaptation“ by BMW) za manuelne menjače i selekcija stepena prenosa bazirana na GPS-u („ConnectedShift“ by BMW) za automatske menjače.

Takođe, indikativno je da je BMW, tokom decenija koje su opšte prihvaćene kao najbolje za bavarskog proizvođača u istoriji, imao gamu koja se sastojala od po šest modela. Naravno, reč je o osamedesetim i devedesetim godinama prošlog veka, kada su egzistirale sledeće „porodice“:

Osamdesete

Serija 5 E28 (1981-1987.)

Serija 3 E30 (1982-1994.)

Serija 7 E32 (1986-1994.)

Serija 5 E34 (1987-1996.)

Z1 (1989-1991.)

Serija 8 E31 (1989-1999.)

Devedesete

Serija 3 E36 (1990-2000.)

Serija 7 E38 (1994-2001.)

Z3 E36/7 (1995-2002.)

Serija 5 E39 (1995-2003.)

Serija 3 E46 (1998-2006.)

X5 E53 (1999-2006.)

Međutim, tokom 2010-ih, BMW-ov portfolio se povećao na čak 20 modela!

Što se „mejnstrim“ marki tiče, kao primer ćemo uzeti popularni Renault Megane. Francuski predstavnik u C segmentu se u prvoj generaciji proizvodio 7 godina (1995-2002.). Redovnu restilizaciju je imao 1999. Prošla generacija, koja je egzistirala od 2008. do 2016. imala je dva „osveženja“, 2012., kada su uvedena tri nova motora, pa zatim 2014., kada je u prodaju ušao model sa pojačanim 1,3-litarskim turbo motorom, da bi usledila i varijanta s 2,0-litarskom jedinicom sa 223 ks. Naravno, menjan je i stajling automobila.

Tržišna utakmica

Sasvim je jasno da neoliberalno kapitalističko tržište za imperativ ima aktuelnost proizvoda, a ona se tretira kao primarni faktor, posebno kada je reč o (nametnutim) prohtevima kupaca, uz ono čuveno „NOVO!“, prisutno kao etiketa na proizvodima češće kada nisu suštinski novi nego kada to zaista jesu. Ovu pojavu jasno možemo da primetimo kroz sve frekventnije lansiranje tih „novih“ proizvoda, kao i agresivne reklamne kampanje koje ubeđuju kupce da moraju da kupe ono što im možda ni ne treba.

Institucija „novog“ je otišla toliko daleko, da smo u okviru automobilske industrije dobili i njen derivat – „potpuno novo“. Dakle, kada na scenu stupi restilizovani model, on se etiketira kao „nov“, dok se nova generacija naziva „potpuno novom“. Čak, „potpuno novim“ se nazivaju modeli koji to uopšte nisu, poput recimo aktuelne Opel Corse, koja počiva na staroj mehaničkoj platformi i praktično je temeljna restilizacija prethodnog modela.

Da bismo napravili komparaciju, ovde možemo i spomenuti industriju mobilnih telefonskih uređaja. Novi aparati niču „kao pečurke posle kiše“, a generacije se uveliko preklapaju, tako da u nekim momentima čak imamo nominalno istu klasu telefona jednog proizvođača, prisutnu na tržištu u četiri različite generacije?!

Ovde se nameće jedno sasvim zdravorazumsko pitanje: „Da li vam je zaista potreban Samsung S9, a imate recimo šest meseci star S6?“. Naravno, u ljudskoj prirodi je da želi bolje i više, ali da li se zaista to dobija kupovinom „potpuno novog“ modela, i da li razlike između modela „2.0.1“ i „2.0.2“ opravdavaju i (poslovično nesrazmernu) razliku u ceni (primer: najniža cena koju smo pronašli za Samsung Galaxy S8 iznosi 634 evra, dok je najniža za S9 761 evro)? Realno, ne, ali tu je konkurencija koju treba „zgaziti“. Naravno, isti stav neguje i ona druga strana. Paradoksalno, zar ne? S jedne strane neoliberalni kapitalizam nalaže slobodno tržište, nemešanje države u ekonomiju, a sve se zapravo svodi na težnju ka monopolizaciji, odnosno kontroli koju ostvaruje onaj koji je najjači.

Monstrum koji se hrani profitom

Svrha današnjeg neoliberalnog tržišta nije da pruži bolje i više, već da u sklopu zadate zakonske regulative i standarda ostvari što je moguće veći profit, a praktično jedini entitet koji može da mu stane na tom putu uništenja ne samo humanosti i ljudskih vrednosti, već i same planete, trenutno je institucija pod imenom „država“, koja nažalost na globalnom planu u sve većoj meri doživljava tranziciju od suverenog pravnog međunarodnog entiteta ka privatnom vlasništvu multinacionalnih korporacija.

Imperativ je da se potrošačko društvo  različitim merama forsira da „kupuje novo“, a ljudi u (relativno) razvijenim zemljama najčešće kupuju stvari koje im suštinski uopšte ne trebaju. S druge strane, ne postoji opšta svest o aktuelnom ekocidu i prekomernom trošenju resursa, koji se pojavljuju na horizontu i prete da u potpunosti unište današnju civilizaciju.

Kina

Svedoci smo vremena u kojem je isplivao novi ekonomski „behemot“ – Kina. Kineska centralna vlada je u fazi sprovođenja reformi, kroz koje želi da ostvari formiranje većih i moćnijih konglomerata, upravo radi efikasnije borbe na globalnom planu. Dakle, Kinezi nisu „revolucionari“, oni su samo potencijalno „veći kapitalisti od samih kapitalista“. U kapitalizmu jednostavno veća riba jede manju i biće „interesantno“ videti šta će se desiti kada „malih riba“, koje su ključne u prirodnom lancu prehrane, više ne bude. Dakle, ono što se često navodi kao „vrlina kapitalizma“, što imamo tržište na kojem „možemo da biramo ono što nam odgovara“, upravo teži tome da se taj izbor u potpunosti suzi i svede na vrednost „1“. Nekako, sve podseća na neku lažnu digitalnu transformaciju u kojoj sve „probleme“ rešavaju „jedinice“ i „nule“.

Koliko je ta „mogućnost izbora“ čak i u današnje vreme iluzija, pokazuje recimo industrija sportske opreme. Nekada je proizvođača i robnih marki u ovoj oblasti bilo manje, međutim, oni su proizvodili suštinski različite proizvode i bili su mahom specijalizovani za izvesne sportske discipline. Danas, bez obzira na „marku“, ljudi kupuju potpuno istu stvar, proizvedenu po potpuno istovetnoj tehnologiji i istim specifikacijama, uz naravno internu kvalitativnu klasifikaciju.

Automobilski giganti postaju sve krupniji

Nije li ista stvar sa automobilima? Automobilski konglomerati u sebe uvlače manje proizvođače, tako da ih recimo Volkswagen grupa danas ima 12, a pored proizvodnje vozila, bavi se i finansijskim uslugama, lizingom, bankarstvom i osiguranjem, kao i flotnim menadžmentom.

FCA poseduje jedanaest robnih marki vezanih za automobilsku industriju, a pored proizvodnje automobila bavi se i proizvodnjom komponenti (Magneti Marelli), robotikom i industrijskom automatizacijom (Comau) i metalurgijom (Teksid).

Japanska Toyota pod sobom ima „samo“ pet robnih marki vezanih za automobilsku industriju, uz posedovanje udela u brojnim drugim kompanijama, i prisustvo u brojnim zajedničkim poduhvatima. Japanski konglomerat pod sobom ima čak 606 zavisnih preduzeća i 199 pridruženih kompanija.

Dakle, neoliberalno kapitalističko tržište ne prihvata ono što se dobro ne prodaje, tako da, koliko god voleli, primera radi, Hondu Accord ili Toyotu Avensis, i koliko god ti automobili bili kvalitetni, kao što i jesu, zbog tržišnih trendova, u ovom slučaju u Evropi, „gazdama“ ne donose zadovoljavajuću zaradu, tako da jednostavno bivaju uklonjeni iz prodaje.

SUV/krosover licemerje

Koliko je krajnje licemerna čitava priča o „ekologiji“, elektrifikovanim automobilima i prekomernoj emisiji izduvnih gasova, jasno dokazuje takozvani „bum“ u prodaji SUV/krosovera. Čist zdrav razum nalaže da je za gradske uslove eksploatacije najbolje imati neki automobil iz A ili B segmenta. Razlozi su jasni, te ih nećemo navoditi. Za duga putovanja, najpogodnije su udobne limuzine i njihovi karavanski pandani, a za terensku vožnju modeli poput Jeep Wranglera ili Toyote 4Runner. Međutim, s druge strane, imamo najezdu novih proizvoda u vidu „urbanih terenaca“ (šta god to bilo) i neupotrebljivih i poluupotrebljivih „teškaša“ poput BMW-a X6, Mercedes-Benza GLE Coupe i sličnih.

Sasvim je jasno da automobili SUV/krosover konfiguracije imaju lošiji koeficijent otpora vazduha, veće i teže pneumatike, samim tim i veći otpor pri kotrljanju, a i mahom su veće mase u odnosu na konvencionalne ekvivalente. Sve to donosi veću potrošnju, a uporedo s tim i mnogo više izduvnih gasova u atmosferi. Dakle, dok se s jedne strane forsira elektrifikacija, isto tako se maksimalno stimuliše prodaja SUV/krosover modela jer se na njima jednostavno VIŠE ZARAĐUJE, odnosno takvi modeli donose više dobiti iz poslovanja za proizvođače. To ne treba da čudi, jer razlika u ceni jednog krosovera iz C segmenta i njegovog konvencionalnog parnjaka iznosi i 40 odsto. Iz tog razloga proizvođači imaju običaj da porede recimo krosover iz B segmenta sa tipičnim pripadnikom C segmenta, gde se za „sličnu cenu dobija više“. Da, kako da ne…

Neka prosečna razlika emisije ugljen-dioksida između SUV/krosovera i njegovog konvencionalnog ekvivalenta je oko 20 g/km. Ovo je bazirano na dostupnim NEDC podacima i proizvoljnoj proceni autora, tako da je razlika realno prilično veća. Dakle, jedan krosover će na distanci od 100 kilometara izbaciti u atmosferu čak 2 kilograma više ugljen dioksida od „običnog“ odgovarajućeg modela. Na putu od 1000 kilometara, izbaciće 20 kilograma više gasa koji je glavni krivac za efekat „staklene bašte“. E, sada, recimo u jednom gradu poput Londona imamo 2,56 miliona vozila. Ukoliko bi svako deseto vozilo bilo SUV/krosover tipa, bilo bi ih 256.000. Ako u obzir uzmemo da prosečan vozač u Londonu pređe godišnje oko 1.200-1.300 milja (1.900-2.100 kilometara) unutar grada (to na dnevnom planu iznosi prosečnih 5-6 kilometara), dobijamo rezultat da dotičnih 256.000 SUV primeraka pređe dnevno oko 1.400.000 kilometara u proseku. Ukoliko dobijenu brojku pomnožimo sa 20, dobijamo „višak“ od 28 tona ugljen-dioksida DNEVNO, odnosno 10.000 tona CO2 više godišnje, i to samo na osnovu karoserijske konfiguracije vozila. Naravno, ovo je proizvoljna računica autora, a realno stanje stvari je nažalost mnogo  gore.

Iz navedenog se sasvim jasno nameće da proizvođačima, a i povezanoj administraciji, nije posebno stalo do „ekologije“ i zdravlja ljudi, jer da je tako, SUV/krosover modeli bi bili dodatno oporezovani. Ovde kao da se radi o svojevrsnoj „seksualnoj tenziji između proizvođača automobila i EU administracije“. Tako dolazimo do paradoksalne situacije, gde će recimo (da uzmemo naš primer) vozači BMW-a X5 xDrive35i i 530d XDrive, platiti isti porez na registraciju vozila, s tim što prvonavedeni emituje čak 65 g/km CO2 više, što znači da će „do mora“ u atmosferu lansirati čak 32,5 kilograma više ugljen-dioksida. Sve u svemu, suština je u – profitu, ne u povećanoj „brizi zbog smanjenja radnih mesta, respiratornih bolesti i globalnog otopljavanja.

Dekadencija

Proizvođači automobila šire svoje proizvodne pogone, proizvode sve više modela i poslovično se hvale „bezgraničnom“ mogućnošću personalizacije. Jasno, tamo gde ima viška sredstava, mora postojati „razlog“ da se ona potroše.

U isto vreme, s obzirom na veći broj fabrika i širenje tržišta, zapošljava se i veći broj ljudi, što političari, ne samo kod nas, vole da koriste zarad lične promocije. Međutim, niko ne govori da ta radna mesta mogu sutra da nestanu, posebno u zemljama kao što su zapadnobalkanske. U svemu ovome postoji jedno veliko „međutim“. Industrijski analitičari najavljuju stagnaciju tržišta novih automobila, što takođe ne treba da čudi, jer je planeta praktično prenatrpana četvorotočkašima, koji su svedeni na nivo „mobilnih telefona“, kao čisto potrošni proizvod, koji funkcioniše u periodu garancije, a zatim nastaje „lutrija“. Nema popravke, već pravac u salon po novi (sem ako dotično vozilo ne završi u nekoj zemlji poput Srbije). U toj jednačini se nameće jedno novo pitanje, karakteristično za današnje doba – „da li mi se uopšte isplati da posedujem automobil?“. Pa, hajde da vidimo:

Novi BMW X5 xDrive 25d košta u izvesnoj specifikaciji 80.000 evra. Reč je vozilu člana naše redakcije. Nakon pređenih 53.000 kilometara, i 3 godine i 4 meseca eksploatacije, neka pretpostavljena procena X5 bi bila u okviru iznosa od  oko 35.000 evra, dok bi anticipirana oglašena cena bila 42.000 evra od strane distributera, koji, vidi čuda, mora da se ugradi dva puta, kako prilikom zamene „staro za novo“ kod prodaje novog X5, tako i drugi put, prilikom prodaje starog.

Dakle, nakon tri godine i četiri meseca, vlasnik bi samo kroz trošak amortizacije (gubitka vrednosti usled trošenja, kako moralnog tako i fizičkog), izgubio 45.000 evra tokom 53.000 pređenih kilometara, što iznosi 90 centi (gotovo 1 evro) po pređenom kilometru. Vožnja taksijem košta manje, a nema troškova registracije, održavanja, redovne zamene guma i slično.

Šta se iz navedenog može zaključiti? Kako to, da jedan automobil, koji od fabrike do salona svoju cenovnu etiketu uosmostruči, gde vlasnik u međuvremenu plaća usluge i servis po višestruko višoj ceni od tržišne, biva procenjen tako da kompanija nastoji i da drugi put zaradi na svom sopstvenom klijentu, kojeg toliko „ceni“? Da li se to može nazvati „korektnom poslovnom politikom“? Ne, to više liči na onog čiku sa tri kutije šibica i kuglicom, sa sve „glumačkom ekipom“ okolo koja „dobija“, ne bi li animirala „ovčicu“. Međutim, dok kod „čike“ znate o čemu se radi, pod uslovom da imate tri čiste, ovde se mahom, bar prvi put, „primite“ na ljubazan osmeh i sterilnu korporativnu uglađenost, verujući da automobile poput vašeg kupuju samo „odabrani“.

Zaključak

Nezajažljivost automobilske industrije dolazi u današnje vreme definitivno do svog vrhunca. Mnoge kompanije najavljuju „provajdersku“ budućnost jer „nove generacije nisu zainteresovane za kupovinu automobila“ i slično. Pa, zašto bi uopšte bili zainteresovani? Kako nije mozak svakog mladog čoveka ispran do te mere da kupuje patike od 100-150-200 evra (koje prodavac plati po 5-6 puta nižoj ceni), isto tako je i sa automobilima.

Zamislimo zemlju „Utopiju“ u kojoj, za razliku od današnjeg sveta, sve funkcioniše po principu istine, poštenja, zdravog razuma i po meri čoveka. Zamislimo tu „Utopiju“ u kojoj bi stvari bile po meri ljudskog bića a ne po meri profita. U toj „Utopiji“ bi odavno bili razvijeni superkondenzatori, vodonični pogon, priroda bi cvetala, zagađenje bi se smanjivalo a vozila i prevoz ne bi bili monopolistička stvar automobilske industrije, već predmet dostupan svima za dobrobit svih.

Već su neki pametni ljudi zaključili da je pobeda nihilizma nužna, jer se današnje vrednosti ubrzano približavaju svom kraju, a sam nihilizam je krajnji logički epilog velikih vrednosti i ideala. Da bismo (ponovo) spoznali te prave vrednosti i ideale, očigledno je da moramo doživeti dotični nihilizam, u našem slučaju automobilski, ali na koji isto tako može da se primeni univerzalan princip. Čovek jednostavno ne može bez sistema vrednosti, jer u suprotnom prestaje da bude to što jeste. Kontradikcije kapitalističke kulture, vezane za nehumanost, nemoralnost, licemerje i laž su takve da će u jednom trenutku dovesti do stvaranja kritične mase, koja će izazvati lančanu nuklearnu reakciju unutar same automobilske industrije.

Angela Merkel je onomad iskritikovala šefove automobilskih kompanija u Nemačkoj, zamerivši im na (pre)visokim platama i bonusima. Mada je njen potez bio političke prirode, više je nego indikativan. To se desilo pred izbore u Nemačkoj 2008. godine, kada je gospođa kancelarka nastojala da se dodvori levo orijentisanim glasačima. Ipak, bez obzira na prave porive, bila je više nego u pravu.

Mada je sve bilo u stilu „tresla se gora, rodio se miš“, jer ništa povodom dotičnog problema nije urađeno docnije, Merkelova se javno dotakla teme o neprimerenim zaradama. Tada je izjavila: „Samo zbog toga što neki šef američke automobilske kompanije može da ima hiljadu puta veća primanja od radnika u SAD, nije dovoljan razlog da se tako nešto praktikuje i u Nemačkoj. Takav trend treba zaustaviti, jer on je nauštrb samih radnika. Ne želim da komentarišem uspeh američkih proizvođača automobila, ali mi je rečeno da se japanski mnogo više ističu po svojim uspesima. Isto tako mi je rečeno da u Japanu direktori imaju 20 puta veću platu od radnika.“

Reči kancelarke Merkel su tada prilično razljutile „glavešine“ u nemačkim automobilskim kompanijama, ali se sve sleglo kada je Tomas Šteg, portparol Angele Merkel, izjavio da nema nikakvih planova da se pravnim putem ograniče plate menadžmenta. Naravno, sve je bila obična predizborna priča i mada se to desilo pre deset godina, jasno do koje mere su bliske veze industrijalaca i političkih struktura.

„Pare ne smrde“, reče neko. Da, sve dok vam je čulo mirisa (čitaj „savest“) utrnulo do te mere da ne možete da razlikujete javni WC od parfimerije.

Pavle Barta

 

(4697)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar
Ljubisa
Gost
Izvrstan tekst, pogodjena sustina, a to je da se celokupna auto industrija zasniva na borbi za enormno bogacenje menadzmenta, pri cemu se koristi sumnjiv ili bolje reci lazni marketing. Kvalitet je sve slabiji i zato se kupci zasipaju tzv. novim modelima, potpuno novim modelima, restajlinzima, personalizacijama…jednostavno da se ne dozvoli provera i kontrola modela kroz neki duzi vremenski period. Primer gore navedenog je mercedes 560 sec ili prvi nemacki automobil koji je probio cenu od 100.000,00 dem. Bio je perjanica u svakom pogledu, a njegov pandan danas kosta od 170.000,00 evra pa na vise, ili oko 340.000,00 dem. BMW serije… Pročitaj više »
Aca.Z
Gost

Odličan članak.Dok nisam video koje potpisnik redova,mislio sam da ga je napisao Zvezdan.Očigledno je da se Pavle odlično razume osim u automobile i u ekonomiju.

Ekonomista
Gost

Neko ko ne razlikuje socijalizam i državnu regulaciju od liberalizma i ko koristi floskulu bez značenja ‘neoliberalni kapitalizam’ ne poznaje osnove tržišne ekonomije. Sve ostalo vezano za prevaru globalnih trendova hiperprodukcije stoji, osim činjenice da niko ne tera potrošače da kupuju nove modele. Da nema tražnje, ne bi bilo ni ponude. To važi za slobidno tržište, ali njega nema već vek. Sve poremećaje unazad sto godina kreira država, dakle ne ‘neoliberalni kapitalizam’, već socijalizam, ditektni ili na mala vrata, maskirani, koji uništava upravo SAD i EU.

Karl Marx
Gost

Stoji drzava, a ko stoji iza drzave ?
Neoliberalni socijalisti ili neoliberalni kapitalisti ?
Ko ima vlast u svakoj drzavi ?

Cheyenne
Gost

Daj malo i nama te droge, pa da i mi gledamo kroz „kaleidoskop“. HAHAHAHA

Renault Terminator
Gost

Ja bi na sve to dodao i VW.VW ce da unisti autoindustriju.
Ako hoce da spasu autoindustriju,ugasite/zatvorite VW.

Mercedesklub.rs
Gost

Slazem se, sve je pocelo sa onim ,,evolucionarnim,, tipom ,,novog,, dizajna. Gle cuda, par godina kasnije svi to rade, a kupci uporno nasedaju na najosnovnija nacela marketinga

Mad Max
Gost

VW je otviorio Pandorinu kutiju opšte auto prevare, i pokrenuo domino efekat propasti, prvo sopstvene, pa onda ostalih……
Meni je žao što su „seoska kola“ učinila da više nećemo moći da uzivamo u klasičnom autu.
Ja se nadam kinezima, koji će praviti bižiteriju od automobila, ali barem jeftinu, pristupačnu, koja se neće popravljati, nego menjati kao prljave čarape, ili novi model mob telefona.
Recimo, VW će za par godina završiti kao Nokija u mob telefoniji

moron
Gost

Genijalno štivo. Bravo. Odličan prikaz i analiza sadašnjosti i svega što se dešavalo. Možda malo i suviše marksistički … što mi se baš i dopada.
Mada moram da priznam se ne bih složio sa predvidjanjima budućnosti. Ništa od „propasti“ … Biće pre neka „metamorfoza“, ali, „kataklizma“ – ne.

Vlada
Gost

Bravo! Svak čast za članak, jako ozbiljan tekst, udara u srž.

J4ZZ3R
Gost

A da Vi lepo batalite auto republiku i da mi lepo osnujemo jednu stranku, ali ovog puta bas naprednu 🙂

Fenomenalan tekst, svaka cast. E sad ili da menjamo stvari u ovom nasem malom parcetu neba, ili da pisete sledeci clanak sa savetima kako doskociti zloj industriji bilo da su automobili telefoni ili sportska oprema 🙂

Renault Terminator
Gost

Dobro te je vidjeti ovde na AutoRepublici👍.

moron
Gost

Ma, ako ovako nastave da „mrače“, ima sve da ih „povešaju“ …

Zvezdan Božinović
Admin

Neka bese Pavla. Ja volim, cenim i poštujem trud uposlenika automobilske industrije. Ne znam ko mi je draži, da li proizvođači sa svojim novitetima, ili trgovci sa svojim acijama. 🙂

moron
Gost

Ne, ne, prvo „glavu“. Pa sve ostale. Dok konopče izdrži 🙂
Ovaj tekst zaslužuje da bude uvek lako vidljiv/dostupan. Zaista je „vrh“.

Balkanboj
Gost

Odličan tekst i pregled stvari. Share.

Pomponije
Gost

Pavle ponovo pokazao gde je u odnosu na druge „stručnjake“ iz domaćih automobilskih medija…

Daleko, daleko ispred!

Zvezdan Božinović
Admin

Dečko, ti očigledno nisi pročitao niti jedan Retrovizor 🙂

Darko
Gost

Od-li-cno!! Nisam dugo vremena procitao ovako kvalitetan tekst, na bilo koju temu. Svaka cast

Marco
Gost

Surova istina!!!Odličan tekst,svaka čast!

Ivica
Gost

Ma svi će da propadnu samo mi ima da uživamo u letećim automobilima !

DrMr
Gost

Stanje u autoindustriji je posledica politike i postojećeg neoliberalnog kapitalizma i ono najbolje oslikava situaciju i u ostalim sferama. Problem je tu daleko dublji, a situacija u autoindustriji je samo posledica istog.