Velika nagrada Beograda (1939.)

Realno gledajući, nismo automobilska nacija. Zastava je ugašena, Yugo je smatran za najgori automobil ikada proizveden (iako to nije bio), a sa izuzetkom nekoliko lokalnih šampionata se ne možemo pohvaliti ni organizacijom nekog velikog sportskog takmičenja. Ali jednog dana 1939. godine, Beograd je bio domaćin najvećeg auto-moto sporta na planeti. Istorija će upamtiti ovaj dan po nečemu drugom, ali ljubiteljima automobila je ostao u sećanju kao dan kada su Auto Union i Mercedes grmeli Kalemegdanom.

Grand Prix

Grand Prix, ili u prevodu Velika nagrada, je prethodnik današnje Formule 1. Takmičenje je osnovano u Francuskoj 1906. godine i bilo je prvo koje je nosilo takvu oznaku, ali u isto vreme su vožena slična takmičenja i u ostalim državama – pre svega Italiji, Belgiji, SAD i Kubi. Do 1920-ih godina broj Velikih nagrada se proširio, ali samo oni najveći su se računali u poenima. Primera radi, sezona 1934. je donela čak 18 trka, ali svega šest (Monako, Francuska, Nemačka, Belgija, Italija i Španija) su donosile poene. Ostale trke su dozvoljavale vozačima da zadrže pobede i novčane nagrade, pa se tako retko dešavalo da neko preskoči bilo koju od njih.

Sezona 1939.

Iako su u ranim godinama takmičenja dominirali Bugatti, Alfa Romeo i Maserati, do kasnih 1930-ih godina su ostala samo dva zvučna imena – Auto Union i Mercedes. Adolf Hitler je želeo da pokaže moć nove nemačke vladavine i to se odrazilo i na auto-moto sport. Tokom sezone 1935., nemački timovi i vozači su pobeđivali većinu trka pa se isti tempo očekivao i sezone 1939. U planu su bile četiri bodovne trke (Belgija, Francuska, Nemačka i Švajcarska) i još 11 netakmičarskih uključujući i onu u Beogradu.

Novi Mercedes E154 je svakako bio favorit na papiru. Ne samo što je bio 100 kilograma lakši nego godinu dana ranije, već je V12 motor razvijao i 30 ks više. Ako ne zbog bolida, Mercedes je onda bio favorit zbog vozača kao što su Rudolf Karakiola, Manfred von Brauhič, Herman Lang i Ričard Siman. Auto Union je debitovao sa novim D-Typeom, a tim je ponovo predvodio Tacio Nuvolari uz još nekoliko veterana (Hans Štuk, Rudolf Has i Herman Miler). Alfa Romeo i Maserati su radili na novom V16 motoru, ali on nikada neće debitovati. Francuze su predstavljali Delahaye i Talbot, a Britance ERA (English Racing Automobiles), mada su oni imali velikih finansijskih problema i uglavnom igrali sporednu ulogu.

Tok sezone

Do Velike Nagrade Beograda su vožene sve četiri bodovne trke i završile se pobedom nemačkih timova. U Belgiji i Švajcarskoj je slavio Lang u Mercedesu, u Francuskoj Miler u Auto Unionu, a u Nemačkoj Karakiola u Mercedesu. U preostalih devet netakmičarskih trka nemci su bili uspešni samo tri puta. To znači da trka u Beogradu nije imala prevelik rezultatski značaj, ali u isto vreme svaki vozač je želeo da doda pobedu u svojoj impresivnoj karijeri.

Napeta situacija

Politička situacija u svetu nije bila ni najmanje sjajna 1939. godine. Rat se uveliko vodio u Aziji, a činilo se da će i Evropa krenuti u istom pravcu. U martu 1938. godine Nemačka je „preuzela“ kontrolu nad Austrijom, a zatim i Čehoslovačkom. Nestašice benzina su već viđene u Nemačkoj gde je kupcima bilo dozvoljeno da kupe samo pet litara. Dve sedmice pre Velike nagrade Beograda je vožena Velika nagrada Švajcarske. Činilo se da će ona biti otkazana, ali je na kraju ipak vožena i pored podatka da je glavna tema u medijima bio početak novog rata. Takva situacija nikako nije pomogla trci na Kalemegdanu pa će se pojaviti rekordno mali broj vozača.

Ideja iza Velike nagrade Beograda

Kraljica Marija Karađorđević je bila jedna od retkih članova kraljevske porodice u Evropi koja je lično vozila automobil umesto da ima vozača. Još tokom ranih 1930-ih godina je često viđana u Beogradu u svom Rolls-Royceu, a povukla se tek kada je kralj Aleksandar ubijen 1934. godine. Tokom 1939. godine njen sin princ Petar je trebalo da proslavi 16. rođendan i to 6. septembra. Kraljici se učinilo da bi jedna velika trka bila idealna prilika za tako nešto.

Staza

Sa dužinom od 2,79 kilometara, staza se prostirala oko Kalemegdana sa početkom u ulici Knez Mihailovoj. Na toj lokaciji se nekada nalazila kafana „Srpska Kruna“, a danas se nalazi biblioteka. Automobili bi se zatim kretali severno ulicom Tadeuša Košćuškog prema Dušanovoj pre skretanja levo oko Nebojšine Kule uz obalu Save. Usledio je ulaz u Karađorđevu do još jednog skretana u Parisku ulicu i ponovo kafane „Srpska Kruna“. Staza se smatrala izuzetno teškom za vožnju. Ne samo što je kompletno bila prekrivena kamenom već je imala i mnogobrojne šine za tramvaje. Odluka je pala da će trka imati 50 krugova, a pored one najveće tu su bile još sedam dodatnih manjih trka sa slabijim automobilima i motociklima.

Pripreme za trku

Organizatori su imali dosta izazova kako spremiti trku od koje se očekivalo da će privući oko 100.00 gledalaca. Većina njih je došla iz Beograda (čija je populacija tada bila oko 360.000 stanovnika), ali i železnica je snizila cene za 66% na dan trke što je rezultiralo i sa velikim brojem posetioca iz Niša, Sarajeva, Ljubljane i Splita. Organizatori su spremili i tri poveće tribine uz još nekoliko dodatnih lokacija za stajanje. Iako su cene bile do deset puta veće, jak marketing je učinio svoje i u Beogradu se očekivao vrhunski spektakl.

Timovi stižu

Prvi timovi su počeli pristizati još krajem avgusta, iako se ratno stanje već uveliko slutilo i putovanje kroz Evropu nikako nije bilo preporučljivo. Mercedes je stigao prvi posle tri dana putovanja i to sa samo dva automobila. Karakiolu je mučila povreda noge pa je nemački tim stigao samo sa Brauhičom i Langom od većih zvezda, a zanimljivo je da su sa sobom dovezli i cisternu s naftom. Tim je proveo većinu vremena u hotelu i nije bio voljan za obilaske grada. Vozači Auto Uniona su stigli sledeći sa izuzetkom Nuvolarija kome nije bilo dozvoljeno da putuje izvan Italije. Međutim, nemačka vlada se brzo umešala i slavni Italijan je stigao sa danom zaostatka. Uskoro su stigli i timovi iz Francuske i Mađarske, ali su već sutradan napustili Beograd iz ratnih razloga. Nijedan tim iz Italije i Velike Britanije nije bio voljan putovati iz sigurnosnih razloga pa se tako timovima Mercedesa i Auto Uniona pridružio samo naš vozač Boško Milenković u zastarelom Bugattiju T51.

Slobodna vožnja i kvalifikacije

Timovi su po prvi put izašli na stazu 31. avgusta i to dva Mercedesa i jedan auto Union. Oni su vozili 16-18 krugova da se upoznaju sa stazom, ali već tada u medijima se uveliko pričalo o gomilanju Hitlerove vojske na granici sa Poljskom. Već sledećeg jutra svi strahovi su postali realnost i novine su objavile vest o napadu Nemačke na Poljsku. Mnogi turisti su napustili Beograd, a istim korakom su želeli da krenu i timovi. Međutim, promoteri su uspeli da ih ubede da ostanu u strahu od velikog finansijskog neuspeha. Naredna dva dana timovi su nastavili sa testovima, a u kvalifikacijama najbrži je bio Brauhič ispred klupskog kolege Langa.

Trka

Zbog posledica rata na dan trke (septembar 3.) se pojavila tek polovina od planiranih 100.000 gledalaca, a u ranim jutarnjim satima su imali priliku da uživaju u slabijim serijama. U tom periodu se pročula vest da su Francuska i Velika Britanija objavile rat Nemačkoj kao rezultat napada na Poljsku dva dana ranije, a svi nemački vozači su se nalazili u ambasadi. Veliki patriota, Brauhič, se odmah uputio na aerodrom u želji da se priključi vojsci, ali ga je glavni menadžer nekako zaustavio uz objašnjenje „ako želiš da budeš u ratu – sačekaj još par sati“. Nemački timovi će se ipak trkati pošto odluka nije bila u rukama vozača već Adolfa Hunlajna, nacističkog generala koji je predvodio ceo auto-moto sport u ovoj državi, a on je svakako želeo da svetu pokaže dominaciju.

Trka je počela u 16.45h po lokalnom vremenu sa samo pet vozača i to po dva Mercedesa i Auto Uniona i jednim Bugattijem. Brauhič je sačuvao lidersko mesto, ali je Lang sve vreme pretio. U sedmom krugu Brauhič je ušao prebrzo u krivinu i pritom zakačio šljunak, koji je pogodio Mercedes klupskog kolege i pritom polomio vetrobran i naočare. Lang je morao u pit stop gde ga je zamenio Baumer.

Osam krugova kasnije, u momentu dok je imao oko 14 sekundi prednosti, Brauhič je izgubio kontrolu nad vozilom i njegov Mercedes se ugasio. Lidersko mesto je preuzeo Miler, ali se Nuvolari nalazio odmah iza. Brauhič je nekako uspeo da smanji zaostatak pre nego što je opet bio neoprezan u krivini, što je koštalo i klupskog kolegu Baumera, koji je izleteo sa staze i trka za njega je bila gotova. U 30. krugu na prvo mesto izbija Nuvolari nakon što je Miler morao u pit stop po sveže gume. Velikih problema sa automobilom je imao i Milenković, čiji se Bugatti nekoliko puta pregrejavao i izgubio je dosta vremena u pit stopu. Desetak krugova pre kraja italijanski vozač je imao 50 sekundi prednosti i nakon poslednjeg odlaska u pit stop mirno je priveo trku kraju sa 7,6 sekundi prednosti nad Brauhičom.

Trka je bila gotova za samo 64 minuta. Nuvolari je ostvario poslednju pobedu u svojoj impresivnoj karijeri, a naš Milenković, iako sa 19 krugova zaostatka, ispisao istoriju osvajanjem trećeg mesta. Princ Pavle je uručio trofej pobedniku posle čega su oba nemačka tima požurila kući. U strahu da njihova cisterna sa gorivom ne bude oduzeta od mađarskih vlasti, 1.400 kilometara dugačak put su prešli preko Hrvatske, Slovenije i Austrije.

U generalnom plasmanu titula je pripala Langu. Prema bodovnom sistemu šampion je trebalo da postane Miler, ali je Lang imao više pobeda i bio miljenik nacističke partije.

Sećanja

Kao što smo spomenuli, četrdeset šestogodišnji  Nuvolari je zabeležio poslednju 150. pobedu u karijeri, a ovo je ujedno bila i poslednja pobeda za Auto Union. Velika nagrada Beograda je bila jedina ikada vožena u našoj državi i generalno gledajući jedina takva trka vožena tokom ratnih godina, pošto je Drugi svetski rat zvanično počeo dva dana ranije. U ostatku sezone je vožena i Velika nagrada Brazila, ali su u njemu učestvovali samo timovi iz Italije i, kao što se zna, na ovom kontinentu nije bilo ratovanja.

U posleratnom periodu nova komunistička vlast je izbrisala sva sećanja iz nekoliko razloga. Ne samo što je auto-moto sport donosio zabavu, što je bilo suprotno od komunističke ideologije, već se iza organizacije nalazila kraljevska porodica koju komunisti nisu želeli da vide u pozitivnom svetlu. Ali sada znate da su nekada ulicama Beograda vozili najbolji svetski vozači – događaj koji ni početak najsmrtonosnijeg rata u istoriji nije mogao da spreči.

Konačan plasman:

1. Tazio Nuvolari (Auto Uniton) 1:04:03,8
2. Manfred von Bruhitš (Mercedes) +7,6 sekundi
3. Herman Muler (Auto Union) +31,6 sekundi
4. Boško Milenkovic (Bugatti) +19 krugova
5. Herman Lang / Wolter Baumer (Mercedes) +33 kruga

Zoran Tomasović

(1925)