Sukobi između američke vlade i automobilskih kompanija nisu retki kroz istoriju. Od Forda i nesigurnih rezervoara na Pintu, Toyote i naglih ubrzanja i Volkswagena i dizelgejta, često se dešavalo da političari umešaju prste i najave ogromne kazne. Tokom 1980-ih godina gnev političara je osetila i Honda, ali ne zbog samih automobila već zbog načina poslovanja.
Naftna kriza iz 1979. godine je u velikoj meri povećala potražnju za ekonomičnim proizvodima. Honda još uvek nije imala fabrike u SAD, a mogla je da uveze samo određeni broj automobila zbog trgovinskog ugovora između Japana i SAD. Prvi put potražnja je prerasla ponudu, a ona je postala još gora 1986. godine kada je debitovala i premijum divizija Acura.
Iako Honda kao kompanija nikada nije optužena da je učestvovala u sledećem skandalu, ljudi koji su radili za kompaniju svakako jesu. Jedan od njih je Jack Billmyer, osoba koja je razvila Hondin lanac salona po celom SAD i kasnije postao direktor za prodaju. Naime, tužba je pokazala da je Billmyer uzimao mito u vidu keša, kuća, automobila, godišnjih odmora i ostalih skupih poklona, a u zamenu određenim salonima dostavljao veoma poželjne Hondine i Acurine automobile. Jedan od svedoka će kasnije reći da je video određeni salon kako isplaćuje 500.000 dolara Billmyeru. Peter Epsteen, vlasnik veoma uspešnog salona u saveznoj državi Kaliforniji, je pred sudom priznao da je platio izgradnju bazena u kući Billmyera kao i njegov godišnji porez. Billmyer nije demantovao to, ali je tvrdio da “jedan prijatelj samo pomaže drugom“.
Među njegovim najvećim “mušterijama“ su bili Rick Hendrick, poznati biznismen i danas vlasnik uspešnog Hendrick Motorsport trkačkog tima, i Frank Borman, nekadašnji astronaut. Hendrick i Borman su posedovali Hondine salone i otvoreno plaćali mito u zamenu za veću dostavu vozila, koje su kasnije preprodavali po cenama značajno većim od fabričkih. Saloni koji nisu plaćali mito bi uglavnom dobijali manje zalihe novih automobila ili manje popularne modele.
Billmyer se penzionisao 1988. godine, a zamenio ga je nekadašnji potpredsednik za prodaju Jim Cardiges. I on je godinama učestvovao u skandalu, a onda je postao pohlepan i zahtevao još veće sume.
Određena grupa salona, koja je odbijala da isplati mito, je kontaktirala Davea Powera, veoma uticajnog eksperta za marketing koji je već osnovao J.D. Powers and Associates – kompaniju za istraživanje kvaliteta na automobilima. Iako nije imao specifične dokaze, Powers je iskoristio svoje veze i kontaktirao čelne ljude Honde, ali moraće proći više od deset godina i istraga Federal Bureau of Investigation (FBI) pre nego što se slučaj privede kraju.
Honda kao kompanija se brzo ogradila od skandala i tvrdila da je slučaj akcije pojedinaca. Ipak, saloni nisu verovali u to i tužili su japanskog proizvođača vozila sa tvrdnjom da je Honda znala za skandal i da nije poduzela ništa povodom toga. Kompanija je kasnije pristala da isplati 330 miliona dolara između svojih 1.800 salona.
Na sudu oko 25 osoba, od čelnika pa do vlasnika salona, je dobilo osuđujuće kazne, a najgore od njih je prošao spomenuti Billmyer. On ne samo što je dobio najveću moguću finansijsku kaznu od 250.000 dolara već je i robijao pet godina. Ostali čelnici su uglavnom prošli samo sa novčanom kaznom.
Zoran Tomasović
(7110)
