Sa stupanjem nove kaznene politike kada je o saobraćajnim prekšajima reč, od početka aprila će se meriti prosečna brzina između naplatnih stanica na svim autoputevima u Srbiji. To će sigurno u značajnoj meri redukovati divljanje izvesnog broja vozača, čemu gotovo svakodnevno svedočimo.
Dakle, na „trkače“ će sa novim merama biti obraćena posebna pažnja. Naime, ekstremno brza vožnja će od sada biti tretirana kao nasilnička (do sada je to bilo vezano za preticanje kolone preko pune linije i dva prolaska kroz crveno svetlo na semaforu u periodu do 10 minuta). Za nasilničku vožnju je predviđena kazna od minimum mesec dana zatvora, a što se prekoračenja brzine tiče, koje prekršioca kvalifikuje kao nasilnika, iznosi više od 90 km/h u odnosu na propisanu brzinu u gradu, odnosno 100 km/h van naseljenog mesta. Sasvim je jasno da bi limit, što se nasilne brze vožnje u gradu tiče, trebalo da bude spušten sa 90 na 60 km/h prekoračenja.
Takođe, i ljubitelji „dobre kapljice“, ukoliko preteraju, ući će u grupu nasilnih vozača. „Magična“ granica nasilništva je 2 promila alkohola u krvi. Oni koji budu imali između 1,2 i 2 promila alkohola u krvi, biće okvalifikovani kao teški prekršioci, a predviđene kazne iznose od 100 do 120.000 dinara (15 kaznenih poena). Kao što je poznato, donja granica je sa 0,3 spuštena na 0,2 promila, dok se 0,8 do 1,2 promila tretira kao visoka alkoholisanost. Dakle, vozačka dozvola će se na tri meseca gubiti ukoliko vozač ima samo 0,5 promila alkohola u krvi.
U teške prekršaje ulazi i obilaženje vozila koje propušta pešake, mada, po nama, ovo je čist primer nasilničke vožnje i jedan od najčešćih uzroka teških telesnih povreda pa i pogibija u gradskom saobraćaju. S druge strane, prolazak kroz crveno, odnosno žuto svetlo će prekršioce koštati više nego do sada (od 20.000 do 40.000 dinara), a pomalo je apsurdno da prolazak kroz žuto bude u istoj ravni sa prolaskom kroz crveno, posebno u slučaju ukoliko je vozilo izašlo iz raskrsnice pod žutim svetlom, pogotovo kada je reč o semaforima koji nemaju trepćuće žuto. Preticanje preko pune linije takođe ulazi u ovu kategoriju, a po nama, bez problema bi moglo da se sankcioniše oštrije.
Kao što je poznato, nove su cene za prekršaje od 5.000 dinara – one sada iznose 10.000 dinara. Ipak, kao i do sada, ko plati u roku od osam dana, prolazi sa prepolovljenom sumom. Ono što je u ovoj kategoriji apsurdno je da će isto proći prekršioci koji koriste mobilni telefon tokom vožnje (statistika pokazuje da oni imaju šest puta veće šanse da izazovu saobraćajnu nesreću nego lica pod uticajem alkohola) kao i oni na čijim vozilima su prljave registarske tablice ili koji nisu vezali pojas. Po nama, „korisnici“ mobilnih telefona u stilu „prst u uhu“, treba da budu znatno oštrije kažnjeni, a još oštrije oni koji „kuckaju“ poruke tokom vožnje. Takođe, potpuno je neshvatljivo da u ovu kategoriju kažnjavanja ulaze vozači koji u naseljenom mestu prekoračuju brzinu od 20 do 30 km/h. Zamislite u „zoni 30“ vožnju od 60 km/h! Ona je potencijalno neuporedivo opasnija od vožnje od recimo 150-160 km/h na autoputu.
Ono što je po nama takođe pozitivna izmena je propuštanje pešaka na pešačkom prelazu. Do sada, vozači su bili obavezni da zaustave vozilo ispred pešačkog prelaza. Naravno, i dalje će vozači biti u obavezi da propuštaju pešake, i to ukoliko su oni stupili na pešački prelaz ili pokazuju nameru da to učine, ali neće morati po svaku cenu da zaustave vozilo. U mnogim razvijenim zemljama se ovo pokazalo kao bolja praksa.
Ukoliko vam se ipak desi da budete učesnik u saobraćajnom incidentu, treba da znate da se pod „malom štetom“ podrazumeva ona u okviru 200.000 dinara.
Ovo su neke od zanimljivijih izmena u ZOBS-u. Naravno, „alfa i omega“ cilj ovakvih mera je da se redukuje broj saobraćajnih nezgoda a pogotovo onih sa smrtnim ishodom. Ono što nismo primetili ni ovoga puta je da se veća pažnja obratila na probleme sa saobraćajnom infrastrukturom. Nezgode izazvane udarnim rupama na putu, neadekvatom horizontalnom signalizacijom, neobeleženim voznim trakama, veoma su česte, statistički ulaze u neke druge grupe nezgoda, a u velikom broju slučajeva vozači imaju velikih problema da „isteraju pravdu“ i dobiju adekvatnu odštetu. Čini se da se i dalje na probleme ove vrste ne obraća dovoljna pažnja.
Sve u svemu, situacija nije idealna, ali ćemo sačekati da uvidimo da li će strože mere pozitivno uticati na stanje u saobraćaju. Po nama, kažnjavanje za neke prekršaje je očigledno preblago, dok je za druge apsurdno visoko. Naravno, ukoliko aršini i dalje ne budu podjednaki za sve, „džaba smo krečili“.
AutoRepublika
(1357)
