„Kako je preminuo američki san“
U oktobru 1973. godine, Sjedinjene Američke Države (SAD) je zadesila možda najveća ekonomska kriza još od Drugog svetskog rata. Ne, ne pričamo o ratu u Vijetnamu, koji se takođe približavao kraju i broj američkih snaga je postepeno padao. Ne, ne pričamo ni o gubitku poslova od strane azijskih država, iako je ovaj trend postajao sve učestaliji. Pričamo o danu kada su Amerikanci praktično „ostali bez nafte“… Da bismo razumeli kako je do toga došlo potrebno je da se vratimo mnogo godina unazad i da uvidimo način na koji je biznis sa naftom i američki način života funkcionisali.
Američki automobili
Još od Drugog svetskog rata, prosečan američki automobil je neprestano dobijao na dimenzijama. General Motors (GM), Ford, Chrysler i ostali domaći proizvođači su se takmičili ko će proizvesti veći i moćniji automobil, što je publika kupovala u velikim brojkama iz razloga što je navikla na takav standard. Neki proizvođači, uglavnom oni manji kao što su Nash, Hudson i Studebaker, su se oprobali i sa kompaktnim automobilima, ali oni uglavnom nisu koštali ništa manje od većih iz razloga što je i njihova proizvodnja bila gotovo jednako skupa. Situacija se malo promenila tokom recesije iz 1958. godine, ali do ranih 1960-ih godina nepisano pravilo da je veće bolje je ponovo bilo na delu. Najprodavaniji automobil iz spomenutog perioda, Chevrolet Impala, je godišnje privlačio preko milion kupaca i mogao da se dobije sa bogatom ponudom „kamionskih“ motora. Najmanji od njih, linijski šestak zapremine 250 kubnih inča (4,1 litra), nije bio preterano popularan, ali je u ponudi bilo i čak devet V8 motora. Najpopularniji od njih je bio zapremine 327 kubnih inča (5,4 litra), a najveći čak 454 kubnih inča (7,4 litra). U takvim uslovima potrošnja između 25-30 litara, pa i više, je bila očekivana.
Istorija se ponavlja
Naftna kriza iz 1970-ih godina nije došla naglo kako se originalno mislila, a takođe nije bila ni prvi put da su se Amerikanci našli u takvoj situaciji. Naime, još krajem 1950-h godina ovu državu je pogodila manja recesija, koja je u velikoj meri smanjila kupovnu moć i u manjom meri povećala cene goriva. Najveće američke kompanije su odgovorile sa serijskom kompaktnih automobila kao što su Ford Falcon, Chevrolet Corvair i Plymouth Valiant, koji su se u početku odlično prodavali, ali u roku od nekoliko godina njihova popularnost je naglo opala. Do ranih 1960-ih godina kompaktni automobili su postojali samo da se popuni „rupa“ na tržištu. To su iskoristili neki manji domaći proizvođači, pre svega AMC i Studebaker, ali i brojni uvozni proizvodi kao što su Volkswagen, Toyota i Datsun.
Kao u bajci
U periodu do 1948. do 1970. godine, barel benzina je koštao između 2,50 i 3,00 dolara, ili između 17 i 19 dolara ukoliko uračunamo inflaciju. SAD su bile najveći svetski proizvođač nafte, domaća proizvodnja je bila izuzetno visoka, a jeftino gorivo i novi autoputevi su dozvoljavali familijama da presele iz bučnih i prenaseljenih gradova u mirnija i tiša podnašelja, ili kako su ih Amerikanci nazivali – „suburbs“. Da, američki san je zaista postojao, posebno početkom 1960-ih godina kada su žene počele da rade, a porodie krenule sa kupovinom i drugog automobila. Činilo se da se izvor naftne nalazi u svakom dvorištu u Teksasu, a galon (3,78 litara) je koštao neverovatnih 25 centi.
OPEC
Organization of the Petroleum Exporting Countries, ili OPEC, će nastati tek 1960. godine, ali njegova istorija vuče korene još od kraja Drugog svetskog rata. Kao što smo spomenuli, SAD je do tog momenta bila najveći proizvođač nafte na svetu, ali mnogobrojne američke firme su počele da otvaraju lokacije i na Bliskom Istoku. OPEC je osnovan u septembru 1960. godine u glavnom gradu Iraka (Bagdad), a originalne članove su činili Iran, Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija i Venecuela. U roku od dve godine će se pridružiti i Indonezija, Libija i Katar, a do 1967 godine i Ujedinjeni Arapski Emirati. Nasuprot verovanju, OPEC nije nastao da prkosi zapadu, već iz prostog razloga da održava naftne cene pod kontrolom. Kako su Amerikanci vremenom postajali sve veći zavisnici za naftom, OPEC se nije bunio i dozvoljavao je nove rafinerije i rekordni izvoz… što naravno nije moglo večno da traje.
Izrael
Tokom 1948. godine, nekadašnji saveznici iz Drugog svetskog rata, su na teritoriji Palestine, koja je tada bila pod kontrolom Velike Britanije, „stvorili“ potpuno novu državu Izrael, za sve Jevreje širom sveta. Većina arapske populacije u navedenom delu sveta nije priznala Izrael kao državu, a sukobi nisu bili retkost. Prvi od njih se desio samo dan nakon što je Izrael proglasio i nezavisnost i trajaće deset meseci, a rezultiraće u proširenju granica za ovu novonastalu državu. U oktobru 1956. godine, zahvaljujući pomoći Velike Britanije i Francuske, Izrael je napao Egipat u želji da preuzme kontrolu nad Sueckim kanalom, ali posle svega devet dana je odustao, nakon što se SAD i Sovjetski Savez umešali. Situacija je bila relativno mirna sve do ranih 1970-ih godina, ali u međuvremenu će se desiti jedan ključni momenat koji će igrati značajnu ulogu.
Predsednik Nikson i zlato
Da se embargo može desiti je moglo naslutiti još 1971. godine kada je američki predsednik, Ričard Nikson, povukao SAD iz takozvanog „zlatnog standarda“. Naime, još od 17. veka, države su štampale onoliko novca koliko su imali zlata u zalihama i taj sistem se nazivao „zlatni standard“. Tokom godina, britanski bankari su otkrili da mogu štampati i više novca bez zlatnog pokrića, a ovaj sistem je postao i legalan u SAD tokom kriznih godina Velike depresije u periodu 1930-ih godina. Sistem je za Amerikance odlično funkcionisao u posleratnom periodu, pošto je dolar važio za svetsku valutu, a države u obnovi (pre svega Nemačka i Japan) su želele dolare za kupovinu američkih proizvoda. Kako su ove države vremenom ojačale, marka i jen su učinili dolar slabijim i mnoge države su počele da zahtevaju samo zlato umesto dolara. Kao rezultat, u avgustu 1971. godine, predsednik Nikson je povukao SAD iz zlatnog standarda. Ovaj potez je jako pogodio OPEC, pošto su cene nafte i dalje bile u dolarima, i njihovo nezadovoljstvo se i te kako moglo primetiti.
Yom Kippur rat
Oktobra 6., 1973. godine, Egipat i Sirija su, uz pomoć ostalih arapskih republika, iznenada napale Izrael na Yom Kippur, najveći praznik u jevrejskoj kulturi. Njihov cilj je bio povraćaj teritorije koju je Izrael osvojio šest godina ranije, ali i potpuna kontrola Sueckog kanala. U navedenom periodu SAD su i dalje bile najveći proizvođač nafte, ali se Irak nalazio na odličnom drugom mestu. Iako još uvek bili saveznici, Irak nije bio zadovoljan što su Amerikanci podigli cene pšenice i šećera i najavili su povećanje cena nafte za deset puta. OPEC je takođe bio nezadovoljan i shvatio je da cena od tri dolara po barelu, uz već slab dolar, nikako nije realna – posebno zato što Amerikanci više nisu uspevali da zadovolje sopstvene zahteve sa domaćom proizvodnjom. OPEC je želeo da digne cene za oko tri puta dok SAD nisu želele da podignu cifru na više od 3.75 dolara po barelu. Šest dana nakon početka Yom Kippur rata, američki predsednik Nikson je odobrio vojnu pomoć Izraelu u vrednosti od 2,2 milijarde dolara nakon što je Sovjetski Savez učinion identičnu stvar Arapskim državama.
Kraj prvog dela.
Zoran Tomasović
(2503)
