Početna Istorija Quo Vadis, VAD.HO? – Vizionarski ItalDesign koncept
Quo Vadis, VAD.HO? – Vizionarski ItalDesign koncept
0

Quo Vadis, VAD.HO? – Vizionarski ItalDesign koncept

81
0

…Pravo u budućnost

Salon automobila u Ženevi je oduvek bio poligon za demonstraciju različitih koncepata, koji su često probijali konvencionalni industrijski pristup, kojeg je Italdesign Giugiaro inače usvojio u smislu zadovoljavanja svojih klijenata širom sveta, sa dizajnerskim rešenjima koji najviše odgovaraju datim tržištima.

Godina 2007., mesto dešavanja Ženeva a „revolucija“ je oličena u supersportskom dvosedu napajanim vodonikom koji ubrzano ide u susret sve većoj potražnji za alternativnim i ekološki prihvatljivim pogonskim sistemima. Ime mu je bilo neobično, kao i njegov izgled – VAD.HO!

Pored brojnih inovativnih tehnoloških rešenja na ovom vozilu, ono što je u najvećoj meri privlačilo pažnju je odsustvo upravljača! Dva džojstika su smeštena na naslonima za ruke na vozačkom sedištu, gde su svi elementi podesivi upravo po individualnim afinitetima onoga ko upravlja automobilom. Uz to, kompletna vozačka pozicija nije bila povezana sa šasijom. Sada posle deset godina, možemo da uvidimo koliko je ovaj koncept bio napredan i prilično vizionarski.

VAD.HO je bio predviđen da bude otvoreni „projekat u razvoju“: BMW ga je dočekao sa dobrodošlicom, tako da je bavarska marka rado prihvatila da ga snabdeva dvanaestocilindarskim agregatom koji kao pogonsko gorivo koristi vodonik. Inače isti motor je bio prisutan u  seriji 7. Akronim „VAD.HO“ je zapravo igra reči koja označava Vadò, industrijsku oblast u Monkalijeriju, gde je smešteno glavno sedište Italdesigna Giugiaro od 1974., uz osvrt na vodonični pogon koji pokreće vozilo. (vado – „ja idem“, na italijanskom, na „H“ (vodonik)).

Visoka tehnologija

Kod ovog modela su već na prvi pogled sve ambicije bile obelodanjene: Longitudinalni kokpit od polikarbonata je izranjao na levoj strani vozila, dok je na desnoj strani bio smešten agregat. Dva putnika, odnosno vozač i suvozač, mogli su da se smeste u kabinu koja se odlikovala vrhunskom udobnošću i izvanrednim ergonomskim rešenjima.

Upravljačke palice su bile fiksirane u naslonima za ruke, integrisane u pravom pilotskom maniru. Pored toga, levi naslon se mogao podići da bi omogućio ulazak i izlazak iz vozila. Stručnjaci su smatrali u to vreme da se ovo rešenje tehnički i dizajnerski nameće kao prirodno i udobno, što je za posledicu imalo stabilnost i preciznost pri upravljanju, kao i lakše korišćenje sekundarnih komandi.

 

Da bi se manevri u krivinama omogućili bez okretanja zglobova, palice su bile opremljene rukohvatima, koji pomažu pri potrebnim radnjama. One su se mogle udobno pokretati napred-nazad duž naslona, baš kao i klizeći graničnik pedala smešten u donjem delu koji se prilagođava poziciji sedišta.

Kontrolna grupa je bila dizajnirana u vidu IT konzole sa LCD displejima, inače kreiranim za aeronautičke potrebe (EFIS – Electronic Flight Information Systems). Digitalni instrumenti su bili pozicionirani u centralnom delu ispod monitora, koji je prikazivao pogled unazad, kao i navigaciju.  Površina koju je zauzimala instrumentacija je bila ograničena u svakom slučaju, da bi se pilotu omogućila maksimalna preglednost.

Pristup IT podacima sa konzole je takođe bio moguć i sa zadnje putničke pozicije pomoću kontrolne palice, slične onoj koju koristi vozač, i dva monitora ugrađena u prednje sedište. Lica pilota i putnika su snimana kamerama, tako da su bila uzajamno prikazivana na odgovarajućim displejima u cilju boljeg timskog rada. Zahvaljujući kamerama instaliranim u frontalnom delu, vozač je mogao da iskoristi monitore kao parking radar, infracrveni sistem za pomoć pri noćnoj vožnji, ili za interakciju između vozila i putne infrastrukture, tamo gde je ona dostupna.

Putnici su u vozilo ulazili kroz dvoje integrisanih vrata, koja su bila uzdužno povezana sa karoserijom, a podizala su se u vidu „galebovog krila“. Prostor za putnike je bio veoma udoban jer je na „OSCAR percentile“ ocenjen sa više od 95%, što je VAD.HO činilo prostranijim od neke luksuzne limuzine. Putnik na zadnjoj poziciji je mogao da ispruži noge i menja poziciju, prilagođavajući platforme na kojoj počivaju stopala, koje su počivale pored frontalnog sedišta. Pored toga, oba sedišta su bila opremljena pojasevima sa četiri tačke kačenja, koje su se mogle u potpunosti podešavati.

Bezbednost putnika u slučaju sudara ili prevrtanja je bila osigurana bočnim  ojačanjima strukture, čeličnim „rol barom“ na kojem su se spajali polusvodovi krova, kao i aktiviranjem vazdušnih jastuka u ovalnoj liniji ispod strukture u osnovi kokpita. Ćelija je bila  opremljena vazdušnim jastucima u vidu „kišobrana“, koji su okruživali pilota i suvozača.

Materijal upotrebljen u enterijeru je posedovao metalik odsjaj sa fosforescentnim sivim tonovima, i to u isto vreme kada su sedišta u pitanju, kao i sintetički detalji u aeronautičkom maniru.

Savršenstvo je u asimetriji

Trkačka nastrojenost ove studije je bila projektovana u klinastom obliku, koji je ipak bio ublažen uglađenim linijama i smirenošću koja je preovladavala, te je vozilo odisalo harmonijom, izbalansiranošću i elegancijom, što su oduvek bili atributi koji su krasili kuću Giugiaro.

Upoznavanje sa stilskim osobenostima ovog projekta je namerno bilo izbegnuto, zbog usmeravanja pažnje ka samom sadržaju. U stvari, karoserija VAD.HO-a se odlikovala svrsishodnom rastavljivošću sa osvrtom na logiku proizvodnje, kada su u pitanju međunarodne odredbe o homologaciji koje je ovaj model ispunjavao.

Čak su i spoljnje dimenzije bile „rezonske“. Mere su bile približne onim Ferrari Maranella, kompaktnog dvoseda sa sličnim performansama: dužina 4.550 milimetara, širina 1.980 milimetara i visina 1.150 milimetara.

Što je bilo i za očekivati, aerodinamika je bila izvanredna jer se vazduh „sudarao“ sa samo pola vetrobrana.

Prednjim delom je dominirao ogromni usisnik za vazduh, dok je donji deo haube bio u obliku podesivog spojlera između grebena u obliku „pagode“, formirajući krila koja se glatko nastavljaju ka bokovima.

Optički uređaji su bili smešteni u udubljenje u obliku kapi, koje je počinjalo na odbojnicima i sužavalo se ka bokovima. Ova šupljina je u sebi sakrivala projektor dvostruke funkcije, koji je pozicionirao i usmeravao LED diode, sa video kamerom na vrhu, uz funkciju usisa vazduha za putnički odeljak.

Asimetrična pojava darivala je ovom automobilu izrazit karakter. Brisač je inače bio skriven ispod malog poklopca. Gledajući sa strane, linija blatobrana se elegantno pružala i uranjala u centralnu sekciju, dok je ptičja perspektiva potvrđivala dizajnersku težnju da se prednji deo učini agresivnijim a zadnji nešto „mekšim“.

Originalnost asimetričnog rešenja za kokpit je bila još uočljivija prilikom obraćanja pažnje na središnji deo VAD.HO-a. Elementi motora poput vazdušnog sistema, filtera, elektronike, mogli su se videti na spuštenoj sekciji koja je skrivala agregat. Pristup motoru je bio omogućen podizanjem velikih trapezoidnih vrata povezanih na centralnu liniju u maniru „galebovog krila“.

„Zatupljena“ jednodelna pozadina podsećala je na Corvette, ali ju je karakterisala dominantna linija haube sa svojim asimetričnim profilom, jer je imperativ bio da se sjedini sa tečnim linijama kokpita i bokova.

Kapacitet prtljažnika je bio zaista nesvakidašnji za jedan supersportski dvosed i iznosio je 550 dm³.

 

Zadnji deo je izgledao kao isklesan, a dotični stajling je naglašavao agresivnu prirodu ovog automobila, uz poznato Giugiarovo „G“ između stop svetala.

Danas koristimo sisteme koje je posedovao VAD.HO

VAD.HO je zapravo bio prateća studija neprestanog istraživanja koje je Italdesign Giugiaro započeo 2004. sa Toyota Alessandro Volta konceptom na hibridni pogon i nastavio sa Mitsubishi Nessie 2005., koji je kao pogonsko gorivo koristio vodonik. Temelji spoljnjeg izgleda su izgleda postavljeni još sa Aztecom 1988., koji je već tada nudio vozaču i suvozaču osećaj „aeronautičke“ atmosfere. Danas je ostvarivanje te ideje umnogome olakšano zahvaljujući naprednim IT inovativnim sistemima i usavršenoj elektronskoj kontroli, koje su u međuvremenu proverene, a i značajno su evoluirale u međuvremenu.

Toyota Alessandro Volta koncept
ItalDesign Aztec
Mitsubishi Nessie koncept

VAD.HO je bio interesantan koncept čiji su se mnogi elementi danas našli u serijskoj proizvodnji. Maestralan dizajn na koji su nas magovi iz Giugiarovog Italdesigna navikli je bio te 2007. godine oličen u VAD.HO-u.

Tekst: Pavle Barta

(81)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar