Tramp – elementarna nepogoda za globalni EV plan

Nedavno ustoličeni američki predsednik Donald Tramp je veoma harizmatična ličnost. Izrazito se teško snalazi u politici, deluje prilično sirovo i osvetoljubivo, politički nije dovoljno korektan (najblaže rečeno), tvrdo promoviše svoje stavove i zalaže se za ono što su nekada bile tradicionalne, a danas se u krugovima zapadne elite tumače kao dekadentne vrednosti. Nasuprot njemu, protivkandidat na prethodnim izborima, stajala je i izgubila, osoba koja je u svemu sušta suprotnost. U stanju da se smeje snimcima brutalnog mučenja, sve do zverskog ubistva, višedecenijskog libijskog lidera, na neki način je ipak uspela da, pred širim auditorijumom, ostavi utisak izbalansirane, snažne i tople osobe. Ipak, postoji jedna ključna osobina, gde verujem da su svi raspoznali nepomirljivu razliku između kandidata Tramp i Klinton. Ne, ne mislim na to da Tramp, za razliku od Klintonove, nije postao rogonja pred celim svetom. Tramp, u svoj svojoj prostodušnosti, ostavlja utisak iskrene osobe. Klintonova, nikako. Elita može sve da ti oprosti. Iskrenost, nikada.

Međutim, narod glasa a narod nije elita. I izabrao je Donalda. Takav, kakav je, sredinom decembra prošle godine, u razgovoru sa novinarom koji radi za Fox News, čovek je izjavio da su priče o globalnom zagrevanju jedna velika obmana, i kako niko, zapravo ne zna da li se na ovu temu išta (loše) događa. Kao da je bio sa nama na Mašinskom fakultetu.

S druge strane, prema Izveštaju koji je pripremio Međuvladin panel o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change – IPCC), a koji sačinjavaju stotine naučnika koji se bave predmetnim pitanjem, odnosno klimatskim promenama, zaključak je da je proces globalnog zagravanja nedvosmislen, da su su desile promene koje su nezabeležene prethodnih milenijuma, i da im je uzrok čovekovo delovanje, sa posebnim naglaskom od 1950. godine do današnjih dana.

Ovakav zaključak je Donalda Trampa, odnosno na ljude koji ga savetuju, izgleda ostavio identičan utisak kao i na mene. Čovek koji se smatra rodonačelnikom preciznog merenja temperature, Danijel Gabrijel Farenhajt, je počeo radni vek u 18. veku, pa su i prvi uređaji koji se mogu smatrati preciznim, nastali kasnije. Švedski astronom Anders Celzijus je živeo u isto doba, čisto da se zna. Stoga je jasno da se klimatske promene nisu ni mogle pratiti tokom milenijuma, na iole pouzdan način. Pritom, nivo pouzdanosti i preciznosti današnjih termometara je neuporediv sa onim od pre pedeset godina, a kamoli sa onim od pre dvesta godina.

Istražujući ovu temu, naišao sam na zanimljivu analizu prezentovanu na NASA-inoj internet stranici. Sve do pre nekoliko godina, navodi se u analizi, nije bilo moguće izmeriti doprinos ugljen dioksida globalnom zagrevanju. Tada je na, Aqua satelitu koji je postavila NASA, instaliran uređaj koji se originalno naziva Atmospheric Infrared Sounder (AIRS), a koji je bio u stanju da precizno izmeri vlažnost vazduha najnižeg sloja atmosfere, odnosno od površine Zemlje do 16,2 kilometara uvis. Merenja su pokazala da je uticaj vodene pare na stvaranje efekta staklene bašte, dvostruko veći od, bez dileme, štetnog uticaja ugljen-dioksioda. Ova činjenica možda i najbolje opisuje “perspektivu” vozila pokretanih vodoničnim gorivnim ćelijama.

Pošto su Trampa savetnici očigledno upoznali sa rezultatima do kojih je došla NASA, u vreme kada još uvek nije bio donet, inače nigde obelodanjen – ali očigledno postojeći Globalni EV plan, on je očito dao prioritet istraživanju sprovedenom od strane državnog tela SAD (NASA), u odnosu na zaključke koji su izneti u Izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama.

Kao rezultat svega, a o čemu smo već pisali i u Glasu Republike, potpisom Donalda Trampa, ove godine, SAD su se povukle iz Pariskog klimatskog sporazuma (PCA). Mogućnost ovakvog epiloga, tada predsednički kandidat, je najavio rečima da neće slepo slediti slovo PCA, ukoliko bi takvo delovanje SAD dovelo do toga da neka druga država, Kina na primer, dođe do komparativne prednosti u ekonomiji.

Poslednjeg septembarskog dana, državni sekretar SAD za energetiku Rik Peri, naložio je saveznom regulatornom telu za elektroenergetske mreže da sačini pravila, a čija bi primena dovela do toga da se apsolutno favorizuju proizvođači električne energije na osnovu nuklearne, kao i energije vode i one koja nastaje sagorevanjem uglja. Ovakav zaključak proizilazi iz činjenice da je naloženo da pravila budu u funkciji proizvođača električne energije koji inpute za proizvodnju mogu da bezbedno skladište u periodu od 90 dana. Pošto je jasno da obnovljivi izvori (sa izuzetkom hidrocentrala) ne mogu da budu fiksni i stabilni, ni po jednom osnovu, zaključak je nedvojbeno korektan.

Znamo da je državni sekretar za energetiku deo Trampove ekipe, da je bio guverner Teksasa, a sve to zajedno ga kvalifikuje kao idealnog kandidata za satanizaciju od strane medija koji su pod kontrolom “bela tehnika automobili” lobija. Tako smo i saznali da je Rik Peri veoma blizak sa naftnim lobijem, kao i da ne prihvata “naučno dokazanu činjenicu” da su klimatske promene izazvane izduvnim gasovima iz motora sa unutrašnjim sagorevanjem, a što bi bilo rešeno elektrifikacijom globalne flote automobila. Svoju odluku, Rik Peri je utemeljio na istraživanju koje je sproveo državni sekretarijat kojim rukovodi, a prema čijim zaključcima se zavisnost od uglja može, pouzdano, smanjiti jedino širom implementacijom prirodnog gasa, nikako obnovljivih izvora energije. Poenta je da i državni sekretar više veruje organima svoje države, nego internacionalnim telima, koja nisu u direktnoj američkoj zoni uticaja.

Na osnovu svega iznetog moguće je razumeti sledeće: da globalni plan elektrifikacije postoji, ali na tu temu nema konsenzusa, čak ni u najmoćnijoj državi sveta, gde je nekim čudom na predsedničkom mestu čovek koji se ne uklapa u dalekometražnu politiku koja se odatle sprovodi; lobi za elektrifikaciju voznog parka, takođe postoji i svi najuticajniji svetski mediji su pod apsolutnom kontrolom istog.

Dok je politička moć u SAD, uglavnom u rukama ljudi koji ne srljaju i ne insistiraju svom silinom na elektrifikaciji, političko preimućstvo u ostatku sveta je, uz saznanja o ponašanju državnih organa drugih najuticajnijih aktera svetske politike, na strani opcije elektrifikacije.

Uz snažnu medijsku moć, jedina kockica koja se nikako ne uklapa u Globalni EV plan, ostaje Donald Tramp sa njegovom saveznom administracijom.

Lako je bilo zapadnim medijima da od Vladimira Putina naprave diktatora i kolonizatora, da u istinu boje mnogobrojne laži, širom sveta. Sa prizivanjem ostavke (impičmenta) Donalda Trampa ide malo teže.

Ako u tome i budu uspeli, vraćamo se na onu narodnu: Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, odnosno u konkretnom slučaju vlast kojoj iskreni osmeh na lice stavljaju mučenje i fizičko komadanje neistomišljenika.

Zvezdan Božinović

(553)