Plymouth Barracuda

„Ko se zadnji smeje …“

Osim ukoliko ste veliki ljubitelj Chrysler korporacije, šanse su velike da u periodu 1960-ih godina Plymouth Barracuda nije ostavljala veliki utisak na vas. Znajući to, mnogi su iznenađenji sa činjenicom da je upravo ovaj automobil osnovao takozvanu „pony“ klasu, koju će kasnije da popularizuju Ford Mustang, Chevrolet Camaro i ostali velikani. Barracuda je predstavljena dve sedmice pre Mustanga i u mnogim kategorijama je nadmašila Fordov najpoznatiji automobil, ali tokom većeg dela istorije mu je uglavnom gledala u leđa.

Zapostavljeni Plymouth

Period ranih 1960-ih godina nije bio preterano uspešan za Chrysler korporaciju, čije su brendove činili Plymouth, Dodge, Chrysler i Imperial (DeSoto, koji je zauzimao poziciju između Plymoutha i Dodgea, je ugašen posle 1961. godine). Samo nekoliko godina ranije prelepi dizajn Virgil Exnera je proslavio kompaniju i preuzeo lidersku poziciju po dizajnu od General Motorsa, a automobili kao što je 1957 Plymouth Fury, uparen sa pravim motorom, bio je među najbržim automobilima u Americi. Nažalost, od tog momenta kola su krenula nizbrdo, a glavni krivci su bili ružan dizajn, problem sa rđom i novi dizajnerski pravac. Plymouth je uspeo da preživi zahvaljujući svom prvom posleratnom kompaktu Valiantu, koji je bio jedan od tri nova kompakta Detroita iz 1960. godine (ostala dva su bili Ford Falcon i Chevrolet Corvair). Valiant se nikada nije prodavao dobro kao Falcon i Corvair, ali je ipak sačuvao kompaniju tokom teške krize. Kroz većinu svoje istorije,

Bez specijalnih modela

Plymouth je ciljao upravo na Ford i Chevrolet kao svoje glavne rivale, ali kako se Amerika oporavljala tokom 1960-ih godina tako su kupci želeli i sportske i zanimljive proizvode umesto onih koji su služili za jeftin prevoz. Ford i Chevrolet su već imali proizvode kao što su Thunderbird i Corvette kojima bi i mnoge kompanije sa skupljim proizvodima pozavidile, ali kod Plymoutha situacija je bila dosta mirna. Kompanija je imala moćan Max Wedge motor zapremine 413 kubnih inča (6,8 litara), koji je dominirao na stazama, ali je on bio zanimljiv uglavnom amaterskim vozačima. Tokom 1963. godine Plymouth je predstavio drugu generaciju Valianta, a u ponudi se našla i sportska verzija pod Signet oznakom. On je već u prvoj godini privukao preko 40,000 kupaca, a prvi čovek kompanije za razvoj novih proizvoda Joe Strum je zaključio da je tržište spremo i za još više sportski model. Njegov plan je zahtevao nešto aerodinamičniji dizajn i V8 motor, a Plymouth je odlučio da požuri sa predstavljanjem da bi nadmašio Ford Mustang, koji je trebalo da se pojavi u prodaji u aprilu 1964. godine.

Sportski Plymouth

Ovo nije prvi put da je Plymouth razmišljao o ovoj ideji. Još tokom 1959. godine, dok je Valiant još uvek bio u razvoju, dizajner Irv Ritchie je planirao i njegovu sportsku verziju sa produženim krovom pod „fastback“ oznakom. Ideja je proširena i na 1964 Valiant, koji je sada dobio Barracuda oznaku. Valiant i Barracuda su delili većinu delova i dizajnerskih linija osim produženog krova i velikog zadnjeg stakla. Gotovo niko u kompaniji nije bio sretan sa urađenim poslom i sličnost između dva modela je bila očigledna, ali Plymouth nije imao novac da uradi nešto više. Čak i da jeste, kompanija je očajnički želela da nadmaši Mustang da su šanse ogromne da veće promene nebi stigle bez obzira na budžet.

Zvanično predstavljanje

U svakom slučaju, Barracuda je zvanično predstavljena 1. aprila, 1964, godine sa četiri motora kao opcijama. Najslabiji od njih je imao šest cilindara i zapremine 170 kubnih inča (2,8 litara) sa 101 ks dok je u ponudi bio još jedan redni šestocilindarski motor zapremine 225 kubnih inča (3,7 litara) sa 145 ks. Plymouth je očekivao da će većina kupaca da se odluči za novi V8 motor od 273 kubna inča (4,5 litara) sa 180 ks, po početnoj ceni od samo 2.512 dolara. Na papiru, najmoćniji motor iz grupe je imao solidne performanse, sa ubrzanjem do 100 km/h za 11 sekundi i maksimalnom brzinom od 160 km/h. To znači da je Barracuda bila jednako brza kao i Chevrolet Corvair Monza Spyder sa turbo motorom, ali je i dalje zaostajala sa Mustangom koji se mogao dobiti i sa novim motorom od 289 kubnih inča (4,7 litara) i 271 ks. Sa čudnim dizajnom, prosečnim performansama i slabim marketingom, niko nije bio iznenađen kada je prve godine prodato samo 23.443 primerka, a još manje što je Mustang prodat u pet puta više primeraka.

Prve promene

Za 1965. godinu Barracuda dobija novi Formula S paket opreme, koji je dodavao veće kočnice i modifikovanu suspenziju, ali i moćniji motor od 273 kubna inča (4,5 litara) sa 235 ks. Formula S je mogao da ubrza do 100 km/h za osam sekundi, uz maksimalnu brzinu od 185 km/h. To je podiglo prodaju na 64.596 vozila, ali je Barracuda sada zaostajala za Mustangom devet prema jedan u prodaji. Sledeće godine prodaja je pala na 38.029 vozila dok je Ford prodao rekordnih 607.568 Mustanga. Plymouth je razmatrao da u potpunosti ugasi ugasi ovaj automobil, ali kada su 1967. godine debitovali Chevrolet Camaro, Pontiac Firebird, Mercury Cougar i AMC Javelin, svakako nije mogao da dopusti da se povuče iz klase koja broji toliko konkurenata.

Nova mehanika

Za 1967. godinu, kompanija odlučuje da se udalji od Valianta, a iako su dva automobila i dalje delila platformu, dizajn je bio veliki detalj koji ih je razlikovao. Nova Barracuda je bila nešto veća od prethodnika, sa čistijim linijama, manjem zadnjem staklom i na prvi pogled izgledala jako privlačno. Mnoge promene su stigle i ispod haube. Slabiji od dva redna šestocilindarska motora je izbačen iz upotrebe, ali je najveća vest stigla sredinom godine kada je debitovao novi V8 od 383 kubna inča (6,3 litra) i 280 ks. Plymouth originalno nije planirao ovaj motor, ali kada je saznao da Mustang dobija novi motor od 390 kubnih inča (6,4 litra), nije mogao da ne reaguje. Međutim, iako značajno moćniji, ovaj motor je dodao i 135 kilograma na prednji deo automobila, pa samim tim nije bio idealan za vožnju. Pomoć je stigla već 1968. godine kada su debitovala dva nova V8 motora. Onaj manji od 318 kubnih inča (5,2 litra) je razvijao 230 ks, a veći od 340 kubnih inča (5,6 litara) 275 ks. Oba su se pokazala dosta civilizovanijim za svakodnevnu vožnju, a po prvi put u istoriji je debitovao i kabriolet. Iste godine Barracuda kreće i da se takmiči u auto sportu, a Plymouth proizvodi 75 primeraka sa čuvenim Hemi motorom od 426 kubnih inča (7,0 litara) i 425 ks. Ovi primerci su bili prodavani bez garancija i samo za profesionalne vozače, pošto dodatnih 345 kg na prednjim točkovima svakako nije bilo za amatere.

Dno kategorije

Na papiru, druga generacija Barracude je imala sve karakteristike da nadmaši konkurenciju. Iako se prodavala bolje nego prethodnik, ovaj automobil je i dalje završio tek na petom mestu u klasi, iza Mustanga, Camara, Firebirda i Cougara. Za 1969. godinu u ponudu je dodat još jedan legendarni motor od 440 kubnih inča (7,2 litra) i 375 ks, a debitovala je i nova performantna verzija pod ‘Cuda oznakom. I pored svih unapređenja, prodaja je nastavila da pada i spomenute godine samo 32.000 primeraka je pronašlo kupce.

Sve karte na novi model

Posle šest godina veoma razočarajuće prodaje i završavanja u dnu klase, Chrysler korporacija je bila spremna za još jedan pokušaj. Odlučeno je da Barracuda dobije potpuno novu E-Body platformu, a da bi se opravdala visoka investiranja odlučeno je i da Dodge dobije svoju verziju, koja je nosila Challenger oznaku. Oba automobila su zanemarili „fastback“ dizajn i posvetili se samo kupeu i kabrioletu, sa dugačkim i čistim linijama po čemu je čak i osnovni model sa rednim „šestakom“ delovao brzo i atraktivno. Zanimljivo je da je dužina vozila bila za oko 12 milimetara kraća, ali je takođe bila i šira da bi se otvorilo više prostora ispod haube. Na prvi pogled, kupac bi pomislio da je reč o zaista novom automobilu, ali to nije bio slučaj i mnogi delovi su i dalje deljeni sa drugim modelima kompanije, kao što su Plymouth Satellite i Dodge Coronet. Težina vozila je povećana za 90 kilograma, a zanimljivo je da je prostor enterijera i dalje bio veoma mali, posebno ako se uporedi sa konkurencijom.

Izbor veći nego ikada

Kupac je sada mogao da bira između tri različita modela. Onaj osnovni je nosio Barracuda oznaku, u sredini se nalazio luksuzni Gran Coupe dok je ‘Cuda i dalje bio performantna verzija. Kada je reč o mehanici, ponuda je startovala sa rednim šestocilindarskim motorom od 225 kubnih inča (3,7 litara) od 145 ks, ali se u ponudi našli još šest V8 motora. Tu su bila dva motora od 340 kubnih inča (5,6 litara) sa 275 ks i 290 ks, zatim 383 kubnih čina (6,3 litra) sa 330 ks, dva motora od 440 kubnih inča (7,2 litra) sa 375 ks i 390 ks, a u vrhu ponude se nalazio slavni Hemi motor od 426 kubnih inča (7,0 litara) sa 425 ks. Sa tri različita menjača (manuelni sa tri i četiri brzine i automatik), kupac je mogao da bira između više od 20 različitih verzija. Ponuda nije stala samo sa mehanikom. Tu su bili i pet različitih hauba, dve vrste trkačkih traka, 18 boja i bogat izbor elektronike, a sa tako mnogo opcija retkost je bila pronaći dve identične Barracude na ulicama.

Velike mane

Međutim, Barracuda nije bila bez mane. Za razliku od prethodnog Formula S, koji je imao odlično ponašanje u krivinama (barem za američke standarde), nova Barracuda se nije mogla pohvaliti identičnim uspesima. Dodatni problem je predstavljala i loša završna izrada, osebno po pitanju vrata, pa nije bilo retkost da ona moraju biti popravljana od strane salona pre nego što automobil bude prodat. Još jedan problem je predstavljala i iznenadna popularnost A-Body kompakta kompanije kao što su Plymouth Valiant i Dodge Dart. Dok samo šest godina ranije Plymouth nije mogao ni da pokloni Valiant sa produženim krovom (Barracuda), početkom 1970-ih godina model sa identičnom teorijom (Duster) se prodavao odlično. Spomenute 1970. godine, Duster je nadmašio zajedničku prodaju Barracude i Challengera i to sa velikom razlikom.

Zbog čega neuspeh?

Pa šta se onda desilo i šta je bio problem? Kada je rad na E-Body Barracudi i Challengeru počeo 1967. godine, Chrysler je analizirao tržište i na osnovu toga razvio svoj novitet. Međutim, do 1970. godine mnogo toga se promenilo u automobilskoj industriji. Sigurnosne mere su počele da čine automobile težim, standardi o izduvnim gasovima su ubijali kompresiju (a samim tim i snagu) automobila, a osiguravajuće kompanije su počele da dižu cene svojih usluga. Nije bila retkost da godišnja naplata osiguravajućih kompanija košta koliko i sam automobil, tako da se ukus publike promenio u velikoj meri. Preko noći, Plymouth Duster, Ford Maverick i Datsun 510 su počeli da osvajaju kupce dok su veći i teži muscle cars počeli da nestaju sa tržišta. Godina 1970. je bila nešto bolja nego prethodna i Barracuda je pronašla 55.499 kupaca, ali je navedena cifra bila dosta niska kada se zna da je u pitanju potpuno novi automobil. Mustang je opet bio najprodavaniji u klasi, ovaj put tri prema jedan, a Barracudin blizanac Challenger je prodat u 76.925 primeraka. Međutim, Challenger je u velikoj meri krao prodaju od većeg i skupljeg Dodge Chargera, čija je prodaja značajno pala iste godine.

Bez sportskih uspeha

Jednako katastrofalnim se pokazalo takmičenje i u Trans Am šampionatu, koji je tada bio biblija za sve pony automobile. Plymouth je uspeo da privuče velikog Dan Gurneyja da predvodi napad zajedno sa Swede Savage. U čast trkačkih automobila, Plymouth je proizveo i određeni broj All American Racers (AAR) ‘Cuda za uličnu upotrebu, sa lakšim materijalima i V8 motorom od 340 kubnih inča (5,6 litara). Nažalost, Barracudin najbolji plasman u sezoni je bio drugo mesto, a veliki broj trka automobili nisu uspeli ni da završe zbog mehaničkih problema. To je rezultiralo zadnjim mestom u šampionatu dok je Challenger prošao nešto bolje, ali i dalje daleko od pobede.

Početak kraja

Za 1971. godinu Chrysler odlučuje da smanji kompresije svih svojih motora u želji da zadovolji standarde o izduvnim gasovima, a prodaja pada na samo 18.690 vozila. Sledeće godine Hemi je izbačen iz upotrebe, kao i kabriolet, a jedini motor u ponudi je bio od 340 kubnih inča (240 ks). Kada su 1973. modeli debitovali, Plymouth je najavio da će kraj da stigne sledeće godine, a sličnim koracima su krenuli i konkurent. Javelin je ugašen, Mustang pomeren na platformu manjeg Pinta, Cougar pomeren u višu klasu, a Camaro i Firebird su bili samo senke nekadašnjih modela. U 1973. godini je prodato 22.213 Barracuda, a godinu dana kasnije samo 11.734. Poslednja Barracuda, kao i Challenger, su sišli sa proizvodne trake u martu 1974. godine.

Iako je Barracuda kroz celu svoju istoriju uglavnom bila u senci konkurencije, mali broj proizvedenih primeraka je danas čini veoma cenjenim klasikom. Neki specifični primerci, kao što je jedan od sedam kabrioleta iz 1971. godine sa Hemi motorom ume da košta i do pet miliona dolara, što ga čini najskupljim muscle automobilom u istoriji. Šta je onda tačno bio problem i zašto je prodaja uvek bila niska? Ključni razlog verovatno leži u samom Chrysleru, koji je uvek pratio i sa zakašnjenjem kopirao konkurenciju umesto da analizira u kom pravcu tržište ide. Za kraj ćemo spomenuti da Chrysler ponovo planira da oživi Barracuda ime do 2019. godine kao zamena za sadašnji Challenger, a pošto Plymouth brand više ne postoji (ugašen je posle 2001. godine), ovaj automobil će verovatno nositi Chrysler oznaku.

Zoran Tomasović

(1099)