Početna Life Putopisi Pismo najboljeg druga iz Perua
Pismo najboljeg druga iz Perua
1

Pismo najboljeg druga iz Perua

200
1

Da se javim sa drugog kraja planete, posle 15 sati provedenih po avionima, stigli smo u Limu. Ovde je kraj leta, nije prevelika vrućina (oko 28 °C) ali je vlaga jeziva, ceo apartman se oseća na buđ.  Malopre smo došli u kancelariju klijenta pa sam se konačno dočepao interneta.

Pitali smo za zika virus, ali ovde niko na to ne obraća pažnju. U Limi nema komaraca, pa verovatno im zato to i nije interesantno. Peruanci voze kao ludaci, gužve su nenormalne, nema nikakvih pravila u sabraćaju, kažu obično stariji i olupaniji auto pobeđuje. Od apartmana do kancelarije ima 6 kilometara, vozili smo se 55 minuta. Za vikend treba da odemo u Maču Pikču, pa ću se javiti posle toga sa, nadam se, zanimljivijim pričama i nekom slikom.

Hola! Jutros je valjalo poraniti u 5h da bi se stiglo na avion za Kusko, drevnu prestonicu Inka. Elem, avion nam se pokvario još na pisti u Limi pa smo čekali sledeći let. Zbog toga smo zakasnili par sati u Kusko, pa smo onda zbog toga zakasnili i na vodiča koji spika engleski, pa smo završili u španskoj grupi. Ovaj tip što je došao sa mnom zna španski a ja sam se smorio kao Saša Matić u bioskopu. U stvari, nisam se toliko smorio ali bi mi bilo lepše da sam nesto razumeo vodiča. Kusko je na 3.600 metara nadmorske visine pa je bilo malo zajebano zbog manjka kiseonika. Pijem neke tablete protiv visinske bolesti ali opet mi se mantalo u glavi. Elem, na pola ture je počela da pada kiša pa sam pokisao kao miš. Sad smo u hotelu pa se grejemo uz vatru i Pisco Sour, nacionalno piće u Peruu (lozovača spremljena sa limunom, belancetom i cimetom, interesantno piće). Sutra je na planu Maču Pikču i još kiše. Ajd živeli!

Hola amigos!  Ponovo budjenje u 5h nije bilo problem za junaka koliko mokra obuća i odeća od prethodnog dana. Stukli smo jaja i slaninu i krenuli put Maču Pikčua. Železnička stanica u Kusku se renovira pa smo morali na bus. Vožnja do mesta Pechar kroz predele Anda, osim magle i zelenila, nam je ukazalo da su izbori blizu jer je ovde fazon da mnogi ljudi fasade svojih kuća oslikavaju u boje i brojeve svojih kandidata pa možemo da vidimo ko će kako da glasa. Oblast Kuska je definitivno za neku japanku Keiko na rednom broju 4.

Oblačno je ali ne pada kiša, videćemo koliko će da potraje. Posle sat i po vožnje busom, stižemo do voza u Pecharu. Maču Pikču je nekih 110 kilometara daleko i putuje se preko 2h. Srbija do Tokija, brale. U vozu je najglasnija francuska ekipa, imaju 50+ i dobro se zezaju, jedan od njih ima mladu ribu pa se fotkaju sve vreme, ljubav je to.

Po redu vožnje stižemo u MP selo i kiša počinje da pada. Jbg. Selo je na nekih 2.000 metara nadmorske visine  a građevina Inka na 2.500 metara, pa nas do tamo vozi mini bus. Bus vijuga kozjom stazom, kad naiđe drugi iz suprotnog pravca, muka, jedva se mimoilaze, zent me da ne odletimo u provaliju. Ali lokalci su iskusni drajveri pa posle dvadesetak minuta stižemo do lokacije. Kiša počinje sve jače da pada. Tražimo vodiča na engleskom ali posle 15 minuta čekićanja pada duvaljka. Priključujemo se španskoj ekipi i Saša Matić rides again.

Da ne bih smarao o povesti mesta, pogledajte sami Wikipediju. Ono što je mene fasciniralo jeste da je istorija Inka trajala svega trista godina a da su ostavili tako jak uticaj na ovaj deo sveta,  bili su gologuzi a znali su za kompas, gledanje zvezda, navodnjavanje, poreze, carine, imali ozbiljnu državu a onda naišli Španci i sve otišlo u qratz. Posebno se bili dobri u građevini, npr. zidovi MP su gradjeni od kamena bez maltera, samo jedan na drugi, kad je bio zemljotres 50-tih godina prošlog veka od 8,5 stepeni, nijedan kamenčić nije pao, okolna sela – nula poena. Obilazimo sve lokalitete, vodič drži banku ali svi se nekako skupili ispod kišobrana i kabanica i čekaju kraj ture. Realno, španski & kiša su mi malo sj..li žurku ali mesto je dovoljno fascinantno da je utisak pozitivan. Hvatamo bus i eto nas opet u vozu. Adrenalin me još radi pa se usuđujem da probam lokalno piće Inka kolu. Izgleda kao gazirana pišaćka a ubrzo saznajem da je takvog i ukusa. Molim se starim bogovima Inka da me ne potera sada, bilo bi mi gadno da overavam klonju u vozu. U vagonu piči neki kondorov let miks i lagano tonem u san.

Stižemo u Pechar i menjamo voz za bus za Kusko. Gutam pilulu za visinu, jbg, Kusko i njegovih 3.600 metara i dalje mi prave problem. Osećaj je da si malaksao, ruke i noge su ti teške, glava zuji, kao da si mamuran samo što pre toga nisi bio cirke.

Ulazimo u hotel i pričamo o večeri a po glavi mi se mota Pisco Sour, to bi bio sjajan način da završim ovaj dan.

Buenos dias, amigos! Reakcija ljudi na velike i nagle promene u nadmorskoj visini su različite, nesvestice, curenja krvi iz nosa, lupanja srca, zujanja u ušima, proliv, povraćanje, itd. Od svega ponuđenog, ja sam se opredelio za poslednje dve stavke, tako da sam noć nedelju na ponedeljak proveo na i oko WC šolje. Imali smo prepodnevni let za Limu, tako da smo oko podne sleteli, svratili smo do supermarketa, nakupovali dvopek, čaj, banane i pravac soba. Problemi sa stomakom su prestali ali me je svaka koščica u telu bolela. Prespavao sam veći deo dana a uveče sam malo otišao da prošetam ali sam se posle jedva dovukao do stana. Danas je na planu bila poseta gradilištu Chancay, nekih 3h vožnje od Lime, opet na nekih 3.000 metara nadmorske visine ali sam to morao da otkažem. Umesto toga, danas smo u kancelariji, bolje mi je nego juče ali nisam skroz fit. Ako mi bude ok, popodne ćemo malo do okeana, ako ne pravac soba.

Donde estais mis amigos? Prepodne se lenjo rastezalo po kancelariji pa čim je otkucalo 2 sata uputili smo se ka obali. Okean izgleda fascinantno mada iskreno nije baš kao iz filmova snimanih u L.A. ili Majamiju, nema peščanih plaža, tipova sa besnim kabrioletima i blajhanim plavušama, više je kao džinovska litica ispod koje se valjaju ogromni talasi. Ručali smo u restoranu na jednoj od takvih litica, malo se prošetali po obližnjem šoping molu koji gleda na sam okean i već je bilo vreme za povratak u saobraćajnu gužvu. Inače, glavni generatori gužvi su definitivno panduri, tačnije pandurke koje regulišu saobraćaj potpuno nezavisno od onih na drugim raskrsnicama iako svi semafori uredno rade. Tako stvaraju potpuni haos pa smo poslednjih kilometar do kancelarije prepešačili jer se 20 minuta nismo pomerili milimetar.

U stanu smo odgledali Noleta kako se mučio sa Lopezom (iako je rezultat bio 6:3 6:3 igra uopšte nije bila tako ubedljiva mada kažu da je bolji nego prethodnih dana kada je bio očajan).  Onda smo otišli u boemsku četvrt, nešto poput Skadarlije. Čim smo ušli u prvu ulicu, žustrim korakom nam je prišao momak govoreći „Tengo marijuanito, cocito“, tengo znači imam, a ostalo znate šta je. Inače, kažu da se ta četvrt dosta promenila, da se restorani uveliko zatvaraju i otvaraju klubovi, verovatno su marže na koki veće od onih na ribi i vinu. Seli smo u jedan od kafića, poručili pića (ja Pisco Sour, ha!) i neke rolnice sa morskim plodovima i prepričavali epizode Top liste nadrealista. Oko pola jedan smo krenuli nazad, milina je vožnja kroz Limu noću.

Sutra se pakujemo i krećemo, avion je u 9 uveče i opet 13 sati leta do Amsterdama, tamo imamo stop over od nekih 6 časova pa onda za Bgd, mislim da su mi nešto sj…li oko karata pa sam izduvao za mesta sa većim razmakom za noge, jbg izdržaću uz filmove i pivu.
Uh, već je pola 2, voy a la cama, buenas noches!

Elem, četvrtak prepodne smo proveli u kancelariji, i kako obično biva, za poslednji dan smo ostavili najviše posla pa je bila neuobičajena frka, neke stvari nismo završili pa je ostalo da nam dokumentaciju dostave mejlom. Ranije smo otišli na ručak, smazali po biftek (stvarno nisam u fazonu tuđe – bolje, ali tih par dana sam jeo argentinsku junetinu, iskreno, takvo meso nisam jeo kod nas, da li je razlika u mesu ili načinu pripreme, ali stvarno ne može da poredi) i zapalili do sobe da se spakujemo.

Napolju prži sunce, 30 stepeni a vlaga 90%, samo se znojiš. U stanu nema klime, pravim neku promaju i ređam stvari u kofer. U stanu u kojem smo bili imali smo spremačicu (na španskom „mućaća“), ona ima posebam ulaz u stan, dolazi samo kad nikog nema, čisti, pere, pegla (ostaviš zgužvane stvari na krevetu kad izlaziš iz sobe, kad se vratiš popodne sve te sačeka oprano i opeglano, ha!), mućaće koje spremaju bolje stanove (kao što su ovi u kojima smo mi bili) su uspele u životu, pa imaju kući svoje mućaće.

Oko 17h, vozač dolazi po nas i krećemo put aerodroma. Gužve su tradicionalno jezive, kažu u špicu taksi neće da vozi, boli ih stojko, inače u saobraćaju je potpuni haos, od tri trake prave 5 ili 6, iz krajnje desne trake rade polukružni ulevo, uleću jedni drugima u makazice, ali su neverovatno smireni u vožnji, za ovih nedelju dana nisam video nijednu saobraćajku, da ti nekog tako isečeš ovde, jebao bi ti sve po spisku, radila bi dizalica ili bejzbolka, a tamo ni da ti zatrube, jednostavno svi tako voze i nema ljutiš.

Na aerodromu motamo kofere u najlon, delom zbog zaštite kofera a više zbog toga da nam neko nešto ne ubaci u kofer, aerodrom je pun pandura sa kerovima koji njuškaju kofere, da vide da se neko nije osokolio da ponese malo koke za uspomenu. Prolazimo pasošku kontrolu, trošimo poslednje zalihe solesa u fri šopu i ukrcavamo na 777. Sedam u moje ekonomsko sedište, i iako je regularno a ne comfort, nije tako strašno, imam gde sa nogama.

Ubrzo nakom poletanja, stiže klopa, poručujem dve pive (0,25 svaka), stavljam slušalice i krećem sa filmovima. Let je bio noćni, tako da sam dobar deo prespavao i posle 12 sati leta stižemo u Amsterdam na +5 stepeni. Imamo više od 5 sati do leta za Beograd pa odlučujemo da odemo do grada. Čekamo na pasoškoj kontroli, kolona pored nas je za EU zemlje, bukvalno namignu panduru, pandur njima i prolaze, mi stojimo u drugoj koloni, zajedno sa crncima i Amerima (eto i njih neko da k..a;), drk..e do jaja. Konačno prolazimo i kupujemo karte za voz. Voz za grad prilično kasni, što nam skraćuje vreme koje imamo na raspolaganju.

Amsterdam, kao što svi znamo, ima brojne znamenitosti koje treba posetiti, kao što su Muzej voštanih figura Madam Tiso, Kuća Ane Frank, Van Gogov muzej, itd. Vremena ima malo pa se od svih znamenitosti opredeljujemo da odemo do Red Light Districta. Gandža se puši na svakom ćošku (inače, kažu da u kofi šopovima sme da se duva ali ne sme da se puši cigareta, zabranjeno pušenje, hahaha, ludi Holandezi), tu su prodavnice trave, sex shopovi, kafići. Naravno tu su i fine, golišave tete koje se njišu u izlogu, ima stvarno dobrih, zastajemo koje jedne plave, pitamo pošto, „Sucking, fucking, 2 positions, 20 minutes, 40 euros“, pošto nam se 20 minuta učinilo kao nedostižna veličina, pitamo za popust, plavka kaže ne, pa mi nastavljamo dalje u potrazi za hranom.

Sedamo u jednu piceriju na Dam trgu, jedemo užasnu picu i krećemo nazad na voz za aerodrom, pazeći na bicikliste kojih ima gomila, imaju svoje trake, svoje semafore i ne j..u pešake dva posto. Slikamo se ispred zgrade železničke stanice, i dok me je drugar snimao, prilazi mi jedna riba, hvata me pod ruku i slika se sa mnom, prilično sam ubeđen da to nije bilo nimalo slučajno i da to posledica mog animalnog magnetizma, hahaha … Ona odlazi svojim putem, a mi se spuštamo na stanicu. Hvatamo direktni voz za aerodrom, u vozu je gužva do jaja ali se brzo stiže jer nigde ne staje. Stižemo na aerodrom, prolazimo pasošku kontrolu, a na rendgenu odvajaju moje stvari kao sumnjive. Nakon par minuta trkeljisanja izvinjavaju se i produžavamo dalje.

Imamo vremena do bordinga pa sedamo u kafe, pijemo odvratnu kafu i jedemo ekstra pitu od jabuka. Pored nas sede Japanac i Kineskinja. Japanac se baš užgao da k..a Kineskinju ali j..e ga jezik, ona ne zna japanski on ne zna kineski, a engleski im je očajan. Vidim da drže telefone ispred sebe pa preko google translate pokušavaju da pričaju na jeziku onog drugog. Očigledno to zvuči komično jer kako ko šta kaže, tako onaj drugi počinje da se cepa od smeha.

U nekom trenutku, oni odlaze a ubrzo za njima, odlazimo i mi. Sedamo u avion Air Srbije, umorni od puta, promene vremenske zone i klime, zaspali smo pre nego što smo poleteli. Nažalost, san je kratko trajao jer smo ubrzo ušli u zonu turbulencije pa nas je avion propisno istresao. Preskočili smo hranu (koja inače nije loša, dosta se popravila od kad su Saraceni došli u JAT) i uz malo priče sleteli smo u Beograd oko ponoći. Tu nas je sačekao vozač i za nekih pola sata bio sam u stanu.

Eto, putešestvije se završilo, glavne stvari ste čuli, napraviću neku skromnu selekciju slika pa ćemo onda sve ispočetka.

Hasta la vista!

I.R.

(200)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar
Zvezdan
Gost

IR, radujem se tvojim putovanjima. Ne moram da letim, a gde odeš ti, kao da sam bio i ja 🙂