Hola. Mali osvrt na društveno-ekonomsku situaciju. Što se tiče privrede, na Kubi skoro da i nema industrije, duvan, rum, šećerna trska i to je to. Turizam je glavna privredna grana i svi gledaju samo kako će nešto da uvale turisti: hranu, piće, suvenire, prevoz, mađioničarske trikove, ogrlice od krokodilskih zuba, cigare (lažne, naravno).
Dok sam ja bio na internetu, moj šef se šetao okolnim ulicama, kaže prilazi mu tip i pita ga jel mu treba devojka, mlada, čista, nije prostitutka!? Neverovatni su, za svaku sitnicu očekuju bakšiš, sa druge strane, jadni su i bedni pa ti nekako uvek bude žao da ne daš. Kad nešto kupuješ, opšte je pravilo da za svoj novac nećeš dobiti ono što ti je obećano, uvek ima neka fora. I nije jeftino kao što svi misle. U kafiću na one cene dodaj obavezni bakšiš 10%, pa bakšiš za muziku, pa za baba seru, itd.
A što se politike tiče, dok je Fidel mogao da stoji na nogama, Kuba je bila hardcore komunistička zemlja. U periodu od revolucije (’58-59.) pa do propasti SSSR-a, njima je bilo do jaja, Sovjeti slali kintu, naftu, naoružanje, Kubanci ništa nisu radili pod milim bogom sem što su nervirali Amere. Kad je puk’o SSSR, nastala frka, ipak, odlučili su da ništa ne počnu da proizvode nego da se otvore za turiste, jbg, ko će da radi po ovoj vrućini.
2007. godine, Fidelu se slošilo, pa je vlast preuzeo mlađi brat, Raul. On se, na iznenađenje svih Kubanaca, ponašao mnogo liberalnije od svog brata, dozvolio je privatni biznis, da ljudi slobodno putuju (mada je to i dalje problem jer im treba viza za većinu zemalja). Dozvolio je običnim Kubancima da ulaze u hotele (?!) i da imaju mobilni (do tada su mobilni mogli da imaju samo strani turisti), da uzimaju kola preko rent-a-kara, internet (kažu da od prošle godine možeš da imaš internet i u svojoj kući, nema blokiranih sajtova. WiFi je za sada moguć samo za kintu na određenim javnim punktovima), očigledno je skapirao da ne može više da se vlada metodama iz ’60 i neke. Fidel je otišao bogu na istinu, Raul je 3-4 godine mlađi, pitanje je šta će biti kada i on ode, kad bi se sada pripucalo nisam siguran da bi mnogo ljudi skočilo za braću Kastro, pogotovu ne omladina, programer koji radi za državu ima platu 40 USD, željni su svega, s tim što misle da će im demokratija rešiti sve probleme. Kao što smo i mi mislili, uostalom. Cenim za 5 do 10 godina, eto ga Mcdonalds pored Bazilike Sv. Franciska u centru stare Havane.
Veći deo dana smo proveli u Zalivu svinja, čuvenom po tome što je grupa kubanskih izgnanika kontrarevolucionara, potpomognuta plaćenicima, a sve finansirano od strane CIA, na tom mestu izvršila invaziju aprila ’61, sa ciljem da se svrgne Fidel i mlada revolucija, međutim, pošto je izostala podrška lokalnog življa, brzo i lako su dobili po p…i. Tu smo išli na ronjenje (dobiješ masku, disaljku i peraja pa kao gledaš ribe i korale, more lepo ali niti riba niti korala, klasična prevara), gledali koloniju kraba kako iz šume idu u more, išli u šetnju šumom, posetili farmu krokodila i na kraju muzej posvećen invaziji. Sve je to bilo ok ali nije nešto na šta bih se vratio, pogotovu ne za te pare koje smo dali za sam izlet, lepše sve to zvuči nego što jeste, osim kraba koje su potpuno lude.
Uveče sedamo u naš omiljeni kafić Kilometro Zero a Ramon nosi majicu Srpske žandarmerije. Prilazi mu jedna devojka i počinje da ga na engleskom ispituje oko majice, on joj odgovara sa ‘Do jaja, brate’, ona počinje da vrišti od sreće, ispostavlja se da je Australijanka, ali da su joj roditelji iz Srbije, da nedeljama putuje po Kubi i da ima priliku da govori srpski posle dugo vremena, upoznajemo se svi, zove se Vesna a roditelji su joj iz Pančeva. Ispred kola nas opet startuju one kamenjarke od pre par dana, moj šef viče na Ramona da mu brzo otvori vrata, ali pošto Moskvič (Kubanci ga zovu „Moskovič“, ne mogu drugačije da ga izgovore) nema centralnu bravu, kurva je brža od Ramona i počinje da vaćari šefa, on uspeo nekako da joj se iskobelja i uđe u auto ali ga ona hvata za ruku kroz otvoren prozor, Ramon lagano kreće a ona počinje da trči pored kola, držeći šefovu ruku, nažalost, idila je trajala svega 5-6 metara, sve prave ljubavi su tužne, kao što svi znamo.
Narednog dana odlazimo do grada, kupujemo neke suvenire (svih vas sam se valjda setio), a onda hitamo na plažu. Za kasnije je planirana šetnja po rivi Malekon i poseta 23. ulici, jednoj od znamenitosti moderne Havane. Na plaži klopamo i pijemo koktele (Pina colada – bruka), slikamo se sa srpskom zastavom na plaži (Ramon ima dve naše zastave, jedna mu stalno stoji u kolima), kad ispred nas peškir stavljaju dve devojke. Od tog trenutka veče je otišlo u potpuno drugom pravcu, e sad, pošto u ovoj našoj prepisci ima i žena sa malom decom, detalje ću morati da preskočim 😉 Veče završavamo u Km Zero uz najbolji mojito koji sam probao ovde, Ramon nosi majicu na kojoj piše ‘Na kolena pred Srbinom’, u povratku u Moskviču (Ramon mu tepa ‘la bestia’ – zver, čudovište, prim. prev.) trešti City records kompilacija pa uz zvuke Lexington benda i Dženana Lončarevića nestajemo u sparnoj havanskoj noći.
I.R.
(432)
