Niko nikada nije mogao ni da pretpostavi da će jedno naizgled klasično srpsko selo, koje leži na tromeđi Tare, Zlatibora i Zlatara, na granici između Srbije i Bosne, jednog dana postati turistička top destinacija i stecište poznatih i slavnih ličnosti. Mokra Gora… Specifičnog geografskog položaja sa velikom visinskom razlikom između najniže kote od 460 metara nadmorske visine i najviše, koja se nalazi na vrhu Tare na Zborištu na nadmorskoj visini od 1544 metra. Sa ukupnom površinom od 55 km2, Mokra Gora predstavlja idealnnu podlogu za razvoj mnogih nesvakidašnjih turističkih sadržaja.
Kako je Mokra Gora dobila ime?
Postoji više teorija i legendi koje govore o nastanku naziva ovog čudesnog dragulja. Većina govori o tome da se ovde nekada davno, na padinama ovog kraja zatekoše putnici namernici, zanoćiše u ovim krajevima i zbog mraza i hladnoće pokušaše da zapale vatru, ne bi li se bar malo ugrejali. Međutim, to nije bilo moguće jer je tolika vlažnost vazduha i celokupnog prostora bila, da je bilo nepojmljivo upaliti šibicu, a kamoli vatru… U čudu putnici gledaše svoju nemoć i konstatovaše onako svako za sebe: „Kako je ova gora mokra“. Otuda i ovaj naziv. Sama vlažnost celokupne okoline podstaknuta je specifičnom klimom i obiljem izvora, kojih je ovde u neverovatno velikom broju. Pozabavićemo se najvažnijim od njih.
Bele vode – poznati lekoviti izvor
Odmah posle izlivanja reke Kamišne 1994. godine , slučajno je otkriven lekoviti izvor Bele vode, koju još nazivaju i izvor Svetog Jovana Krstitelja. Sada se ovde nalazi i crkva posvećena ovom svecu. Gradnja crkve započeta je 2000. godine na inicijativu Odbora za obnovu i izgradnju crkvenih objekata pri zavičajnom udruženju Mokrogoraca „Šargan“. Temelje hrama osveštao je 2002. godine episkop žički Hrizostom. Do 2011. crkva je ozidana i obložena dekorativnom fasadom (ružičasta kamena polja i sive površine ispunjene sigom). Takođe, podignut je i prilazni most preko reke. U luneti iznad ulaznih vrata crkve, izvedeno je poprsje Sv.Jovana Krstitelja u mozaiku.
Lekovite mokrogorske vode spadaju u red retkih i visokoalkalnih voda koje povoljno i preventivno utiču na razna kožna oboljenja, čir na želucu, smanjuju pesak u bubregu i predstavljaju najveći alkalitet u Srbiji. Php vrednost iznosi 11,75, a prosečna temperatura vode je 18 stepeni Celzijusa. Sa ovim svojstvima, Bele vode je omiljeni izvor nežnijeg pola, jer smanjuje odlaske kod kozmetičara, briše dobar deo bora sa lica, povoljno utiče na vid, raspoloženje i celokupno stanje organizma.
Nedaleko od uređenog izvora nalazi se Muzej dobara tehničke kulture na otvorenom, železničkih vozila, gređevinskih mašina na parni pogon kao i Klub zavičajnog udruženja Mokrogoraca. Od verskih spomenika kulture u Mokroj gori se nalaze još i Crkva Vaznesenja Gospodnjeg i Crkva Svetog proroka Ilije. Prvu crkvu otkrili su Šarčevići, kao jedni od najstarijih mokrogorskih žitelja. Ona se nalazila na skrivenom mestu ispod stenovitog odseka, a sagrađena je pre Velike seobe naroda 1690. godine. Prvi put je spaljena 1806. Narod je u drugoj deceniji XIX veka posle Drugog srpskog ustanka na mestu nekadašnje crkve, sagradio novi hram, koji je ponovo spaljen 1834. godine. Nova gradnja crkve završena je 1844. godine, a ovog puta crkva je izgrađenja od tvrdog materijala, i služila je narodu ovog kraja sve do momenta kada su je Turci u svom naletu ponovo razorili za vreme rata 1876. godine. Na svu sreću, pre turskog rušilačkog naleta, sve pokretne crkvene vrednosti u vidu knjiga i ikona prenete su u staparsku crkvu na čuvanje, i tu su boravile sve do posledje obnove crkve 1982. godine. Tada je sagrađena od kamena i pritesane sige u stilu klasične seoske crkve, jednostavne gradnje i arhitekture. Tutor crkve pre poslednjeg turskog pohoda bio je Ilija Tanović Čančarević koji je skinuo crkveno zvono i zakopao ga u blizini, o čemu meštani i danas govore.
Temelji za Crkvu svetog proroka Ilije postavljeni su 26. aprila 1945. godine, a drugog avgusta ova verska tvorevina predata je narodu na upotrebu. Ova crkva je sagrađena iz preke potrebe, jer se do bogomolje u Kršanju od nekih mokrogorskih kuća pešačilo satima. Sagradili su je meštani po ugledu na Crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u obliku lađe od obrađenih brvana.
Nekada hemijska industrija, sada moderni planinski turizam
Celokupno stanovništvo Mokre Gore u ne tako dalekoj prošlosti, prehranjivala je jedna fabrika. Hemijski kombinat „Kotroman“, nadaleko poznat po asortimanu i kvalitetu hemijskih proizvoda, bio je brend i zaštitni znak ovog kraja. U srećna vremena, fabrika je imala 220 zaposlenih, ostvarivala prihod od 25.000.000 dolara godišnje, od kojih je izvoz činio 15.000.000 ukupnog prihoda. Osnovno tržište su predstavljale industrije papira i kartona kao i automobilska industrija za koje je „Kotroman“ plasirao svoje proizvode. Boje i lakovi koje je ova fabrika proizvodila imale su široku potrošnju, kako u našoj zemlji, tako i u regionu. Ovde su radile čitave porodice, familije, komšiluk, gotovo svi. Fabrika je svojim radnicima izgradila čitave stambene komplekse, u kojima mnogi od njih i dalje žive. Danas je ova fabrika ruinirana, predstavlja ruglo i zapušten prostor, bez ikakvih naznaka da će se nekad oporaviti i vratiti u život. Velika greška je napravljena jer proizvodi nisu patentirani, te je došlo do toga da je većina inženjera otvorila svoje privatne proizvodne pogone i tako je fabrika zauvek nestala…
Međutim, nije sve tako crno kao što izgleda. Nisu sve lađe potonule. Mokra Gora danas živi bolje nego ikada.
Sjaj ovog kraja vratio se iznenada, onda kada to niko nije očekivao.
Jedan stari voz i jedan sredovečni čovek, udruženim snagama, od depresivnog područja sa ugašenim izvorom života koji je pretstavljao „Kotroman“, napraviše čudo i snimiše film „Život je čudo“. Na taj način dovedoše turiste u ovaj kraj, i zaposliše mnoge, napravivši biznis od sela. Baciše ovaj kraj na svetska bioskopska platna, učiniše da se sve proizvedeno proda, omogućiše da se novac sliva u mokrogorsku kasu, priuštiše turistima najkvalitetniju hranu i sadržaje…
Ko su ta dvojica čarobnjaka?
Svi smo čuli za njih. To su Emir i Ćira. Tandem koji je razbio sve predrasude. Tandem koji radi kao sat. Jedan koji misli, stvara i dovodi hiljade turista i svetska imena, drugi koji uskim kolosekom vozi kroz serpentine i tunele. Magični i talični, svaki na svoj način, napraviše nestvarno lepu goru.
U drugom i trećem delu serijala čitajte o lepotama vozića, čuvenoj Šarganskoj osmici i proslavljenom filmskom reditelju Emiru Kusturici, koji je usred sela napravio grad.
Nadica Filipović
(668)
Eh, nisam skoro bio u Mokroj Gori, sve u nekoj žurbi a i rutu putovanja smo izmenili. A mogao bih da se najavim tetki na smeštaj, čim bude moglo da se malo opuštenije putuje. Potpuni relax za dušu i telo.