I dođe jednom u životu dan kada:
UMEŠ, MOŽEŠ i ZNAŠ, sve ono za šta si mislio da NE UMEŠ, NE MOŽEŠ i NE ZNAŠ…
Priča koja sledi bazira se na istinitom događaju…
U glavnim ulogama:
Vozač: NF (30) iz Užica
Suvozač: RM (32) iz Beograda
Ostala podrška: smenjivala se na zadnjem sedištu
Automobil u akciji: Hyundai Accent 1,3 2005. godište sa servo volanom kao celokupnom dodatnom opremom
Beograd, septembar 2016. godine… Tri najuzbudljivija vozačka dana u mom životu.
Za sebe sam oduvek smatrala da sam prosečan vozač, neko ko pre svega uvažava druge učesnike u saobraćaju, neko ko ne ističe tuđe greške i propuste, već uči na svojim. Svoje vozačko iskustvo najviše sam sticala kroz gradsku vožnju, međutim znatni su pređeni kilometri magistralnim i autoputevima. Užice, grad u kojem sam rođena i gde živim i danas ne može da se pohvali prostranim ulicama, savremenom signalizacijom, velikim parking prostorima… Sve to, uslovljeno je geografskim položajem grada, neravnim terenima, velikim nagibima i nemogućnošću grada da se dalje širi. Jedna glavna ulica, dve paralelne s njom i nekoliko poprečnih predstavljaju strogi centar, i svo vozačko umeće skoncentrisano je tu. Ne postoji čak nijedan kružni tok, što je, složićete se, neverovatno za grad sa 85 000 stanovnika, ali eto…
Konačno, posle mnogobrojnih odlaganja, došao je dan da posetim svoju najbolju drugaricu u Beogradu. Već kroz telefonski razgovor nagovestila mi je šta me novo čeka ovog puta. Pošto je njen svakodnevni vozač bio odsutan na par dana zbog poslovnih obaveza, ta uloga je pripala meni. Niko me nije terao, niti primorao, sama sam tražila „đavola“. Hoće provincijalka da izigrava Šumahera u Beogradu. Pa izvoli sad, da te vidim!
START!!!
Prva muka bila je pronaći auto. Pa gde je???
11.40h, Južni bulevar
Potraga počinje. Uzeli smo ključeve, i moja draga drugarica i ja uputismo se ka mestu gde nam rekoše da je auto ostao parkiran prethodnog dana. Sve što sam znala to je da se radi o svetlo plavom Hyundaiju i da treba da pronađemo radnju, pekaru ili sta već pod nazivom „Klas“.
Potraga je bila sveobuhvatna i detaljna, međutim od auta ni traga ni glasa. Činilo mi se da tražimo iglu u plastu sena. Sve boje u opticaju a svetlo plave ni u najavi. Čak je i nebo promenilo boju i čekalo i ono da me dodatno dokrajči na dan mog vatrenog krštenja. I ta „nebo plava“ boja postade svetlo siva, pa tamno siva, pa teget. Spremalo se opasno nevreme…
Posle par telefonskih poziva i dobijanja informacije o tačnoj lokaciji „ljute“ mašine, potraga je završena. Evo gaaaaa! Iza „Klasa“ parkiran, tj. skoro slepljen uz kamion pored, čekao nas je. Ljudi moji, kao da sam videla najvećeg dušmanina. Taj osećaj se ne može opisati. Potajno sam se nadala da ga nećemo pronaći, već sam nas videla u taksiju. Međutim, više sreće drugi put. Šta je, tu je. Već smo kasnile na Novi Beograd, na mesto gde je ona morala stići u tačno određeno vreme.
Novi problem, predstavljala su svetla. Gde se pale??? Nigde izgleda. Nekako pronađoh famozni prekidač, nju zamolih da izađe napolje, po najvećem pljusku, da se lično uveri da li uopšte svetla gore. Posle potvrdnog odgovora, krenusmo put N.Beograda. Moja drugarica, inače najlepša žena u Beogradu, bila je moja jedina navigacija. Po njenom nahođenju i smernicama, Hyundai je odolevao svim izazovima saobraćajnih propisa, kolapsa i svega onoga što se ne može videti ni u jednom drugom gradu u Srbiji. Posle uključenja na autoput, ugledavši dobro poznatu zgradu Genexa, „svanulo“ mi je. Taj deo mi je dobro poznat, tako da u nastavku nije bilo većih problema.
Parkirah se, ne zgazivši ni jednu liniju, što je takođe u mom slučaju čista umetnost. Stigle čitave i to na vreme…pa braaaavo devojke!!! Posle uspešno završenog posla i kratkog zadržavanja u obližnjem restoranu koje je takođe imalo svoje čari i detaljnu analizu u narednim danima, krenusmo nazad.
Muko moja, pređi na drugoga…
Povratak u Južni bulevar… Moja draga navigacija, zakazala je iznenada ovog puta. Kako i zašto nikome nije jasno. Jedno prerano isljučenje i eto nas nasred novog mosta na Adi, u srednjoj traci, usred špica i kolone koja se jedva pomerala po par metara napred. Taj velelepni most, građevina kojom sam se oduševljavala kad god bih ga videla na TV-u ili fotografiji, priuštio mi je neviđeno „zadovoljstvo“ da ga detaljno istražim i sagledam. Sva ta siva konstrukcija, ta čelična užad, sajle ili šta god to bilo, delovali su mi jezivo, hladno, očajno, sablasno.
Nekako stigosmo do kraja mosta. Čuveni početak rečenice moje drage RM kada je reč o promeni pravca kretanja bio je: „IDEJA JE DA PRATIŠ…“, nekada bi to bio neki auto ispred, koji je samo ona videla, nekada bi to bio tramvaj, nekada žuti autobus, da napomenem da je većina žuta i da ih u vidokrugu u svakom momentu mora imati bar po tri, četiri komada. Na kraju mosta, ideja je bila da se ide levo. U sebi sam mislila, ionako mi je danas sve levo… a kako bi nego levo.
Suština je bila približiti se centru grada. Vozile smo se unedogled… Stigle smo u ulicu Kneza Miloša. Dobro poznata ulica, isključenja za Klinički i Urgentni centar osvežiše moje teške uspomene i vratiše sećanja na najteže dane i mesece provedene u ovom delu grada. Sve to stvaralo je dodatni pritisak i tenziju, ali nisam htela da ona to primeti. I dok sam se trudila da potisnem sve to u neki drugi plan, da ispoštujem svaki semafor kojih je kao u inat bilo na svakom koraku, da savladam svoje crne misli i strahove od novog i nepoznatog, već smo bile kod Savezne Skupštine.
U momentu sam se osetila kao da sam u živom programu Beogradske hronike ili prvog dnevnika na RTS-u. Ma ne… ja sam jedan od najboljih srpskih sportista kome se ovde priređuje doček za pamćenje i odaje priznanje za svetska dostignuća…Već mi je u glavi bila masa naroda koja skandira moje ime i ovacijama me pozdravlja…IDEJA JE…shvatila sam da sam u realnosti i da me moja draga RM usmerava ponovo. IDEJA JE da se skrene desno… Posle većeg broja pokušaja, poštujući obavezan smer skrenusmo desno. Uz veliki trud i napor, kooooonačno se završilo putovanje sa Novog Beograda. Po pređenoj kilometraži i utrošenom vremenu tačno smo mogle stići do Novog Sada, ako ne i dalje. To više nije ni bitno. Već mi je pao kamen sa srca. Mislila sam, most smo preživeli, skupštinu preživeli, bulevar preživeli, auto čitav, tenzija prošla, raspoloženje vraćeno na normalu, ma ekstra… Ni slutila nisam da postoji neki teži teren, a kamoli da njegovo savladavanje tek predstoji.
Posle kratkog odmora, i ukrcavanja novih putnika od 4 i 26 godina uputismo se put Miljakovca III. Ljudiiiii!!! Šta je ovo? Da li mi se duplira pred očima, vrti u glavi, ludim? Ništa mi nije jasno!!! Putevi koji se ukrštaju, prepliću, semafori koji ko zna kome i čemu služe, šine koje ko zna kuda vode, pešački prelazi koji ne postoje, nigde ih nema. Pa šta je ovo? Kakva je ovo zbrka i konfuzija? I dok sam u čudu posmatrala nesvakidašnji prizor saobraćajnog ludila, i pitala se da li sam ja luda što sam se uopšte usudila da se ovde nađem i preuzmem ulogu pileta u kučinama, sa zadnjeg sedišta se čulo: “Na ovoj Auto-komandi, svaki dan gužva”. Sve je bilo jasno. Pa to je ta čuvena AUTOKOMANDA. Ma kakva „komanda“, pa ovo je neviđeni saobraćajni blud i razvrat. I dok tako u sebi očajavam i proklinjem dan, sreću i sudbinu…opet se neko oglasi, IDEJA JE… PRATI ŽUTI AUTOBUS, ONAJ GORE, JE L’ VIDIŠ??? Vidim, kako da ne, i to tri komada, pomislih. Jaooooo, teško meni… Ipak sam uspela… Prođe i ova noćna mora, i to bez većih poteškoća, navigacija je fenomenalno odradila svoj deo posla. Uputismo se na Dedinje… Naš saputnik, prokomentarisa da prolazimo pored Cecine vile. Pa i da je moja rođena kuća sigurno je ne bih primetila posle ovolikog broja stresnih kilometara…
U danima koji su bili pred nama, sve je bilo lakše i lepše. Vatreno krštenje je prošlo. Moja misija završena je mimo svih očekivanja. Prosto sam bila oduševljena jer sam nadmašila samu sebe i pobedila sve strahove. Svaki trud, rad, pokušaj, rizik…sve je to nova škola i vredno iskustvo. Činjenica je da sam noćima sanjala Autokomandu. To je ostavilo tako jak utisak, da mi se činilo da se po njoj kreću vozovi, da sleću avioni i helikopteri… sve što je u svom osnovnom sastavu imalo točkove, u mojim snovima jurilo je Autokomandom. Noćima sam čula najdražu mi RM i njenu IDEJU. Svaka njena IDEJA morala je hitno da se plasira, posle svake moje histerične i panične naredbe, GOVORI, GOVORI, GOVORI!!!
I tako dragi moji…
Ovim putem želim da se zahvalim:
-Svojoj najboljoj drugarici, na velikoj podršci, pozitivnim kritikama, stpljenju, novom fenomenalnom iskustvu i brojnim telefonskim pozivima koji su bili inspirisani našim auto iskustvima…
-Hyundaiju, na istrajnosti i saradnji
-Saputnicima, na hrabrosti da se voze sa nama
-Autokomandi, na noćnim morama i podsticaju da ponovo zavolim saobraćajnu mrežu Zapadne Srbije
-Beogradu, na mogućnosti da poradim na proširenju svojih vidika
HVALA SVIMA!!!
Nadica Filipović
(507)
